УСКОРО ЋЕ СТО ГОДИНА ОД ОКУПАТОРСКОГ НАМЕТАЊА ХРВАТСКОГ ПИСМА СРБИМА

… а пријатељ ми лингвиста Иван Клајн „гинеколошки“ објашњава нестајање ћирилице „спонтаношћу“

         У овој години (1914) навршава се стогодишњица почетка Првог светског рата током којег је хрватску гајицу аустроугарска војска донела с бајонетима и њоме је Србима заменила забрањену ћирилицу. Сав српски језик Срба православаца био је до тада, наравно, стопостотно ћирилички. Реч је о последњој верзији српске ћирилице коју је, на основу графијске реформе Саве Мркаља, коначно поједноставио и усавршио последњи реформатор српског језика и писма Вук Стефановић Караџић, о чијем се делу и данас, на тачно 150 година од његове смрти, ломне копља међу Србима у оценама да ли је реч о „уништивачу српског језика и писма“ или о „генијалном“ лингвистичком самоуку. И данас има међу нама оних (истина мањи број) који бисмо му, при неочекиваном сусрету у неком „тесном кланцу“ – „пребили и ону здраву ногу“, као и оних који бисмо му ставили још већи „ловоров венац“ за заслуге што нам је увео „народни језик“ за кљижевни и што нам је оставио „најсавршеније, најподесније и најједноставније писмо на свету за најбрже савладавање“.

Понижавање Срба у 20. веку „(опште)српском латиницом“

         Сви они који знају шта је чињено и како српској сиротици ћирилици (исто као и Србима, ништа боље ни горе!) у свих десетак векова њеног сужњег живота међу Србима, сви који знају да је сиротица ћирилица најјачом пропагандом непријатеља Срба и њиховог писма оптуживана за „нацизам“ и „национализам“, за „просташтво“, па за „буржујство“, за „једноставност“, „непријатељство“, за „режимско писмо“ (И. Клајн), за „злочиначко писмо“ (у Хрватској, 2013) „неподобност и неспособност за Европу и свет“, за „силоватељку грађана“ (А. Кравић, 2013), „неспособност за самосталну употребу без латинице“ (И. Клајн), као и за њену велику ману што је „српска“, тј. „једнационално писмо“ (И. Клајн) и ко зна још за шта јој се све јавно судило – доживели су поткрај 20. века највеће понижење и она и српски народ. Било је то онда када су неки лингвисти и филолози преименовали оно писмо (хрватску абецеду гајицу) које је Србима насилно и у току свих новијих окупација наметано за писање српског језика – преименовали и посрбили називом „(опште)српска латиница“.

Чињеница да је латиничко писмо најпре и најлакше наметнуто, по верско-цивилизацијској западњачкој линији уместо ћирилице, Србима католицима – искоришћена је од појединаца српских лингвиста и филолога (Р. Маројевић, П. Милосављевић и М. Пижурица у школском издању Правописа српскога језика Матице српске из 2001, стр. 10; у измењеноим и допуњеном издању Правописа 2010. ипак се исправио и тамо је еуфемистички именовао као „лакатиничко писмо из времена српоско-хрватског језичког заједништва“) да данашњу хрватску латиницу гајицу преименују и „посрбе“ је за све Србе називом „српска латиннца“ са значењем „општесрпска“! То је био највиши врх понижења Срба у вези с писмом које им је увек насилно и под окупацијама наметано уместо српске азбуке.

Клајново „гинеколошко питање ћирилице“!

         Тешко је понижење Срба и њихове ћирилице и оно када се наводи и овако „Мислим да то показује да се употреба латинице – од 1918. године надаље јавила, заиста, спонтано. Та реч ,спонтано‛ доводи до беса наше националисте. Они тврде да је то резултат неке завере Ватикана, Ције, фашистичке Немачке и не знам кога још, заборављајући да је још Јован Скерлић предлагао да Срби усвоје латиницу, односно да се латиница и екавски уведу за читаву српскохрватску област. То је, опет, била једна идеалистичка, неостварљива замисао, али, у принципу, врло праведна и врло добра.“[1]

Искрени ми лични пријатељу вишедеценијски Иване Клајне, какве завере, какве „спонтаности“ има у прогону српске ћирилице? Какве Ватикане и америчке „бакраче“ у Цији ви тражите и какву „спонтаност“ видите у познатим прогонима, паљењима књига на ћирилици и њеном чекићању и данас у Хрватској? И какав Скерлић када сте Ви недавно на националном РТС-у изјавили пред милионима Срба да, „ако хоћемо једноазбучје као цео свет, морамо усвојити латиницу“, а за моју маленкост водитељка није могла да нађе „времена“ за макар једно моје питање Вама тада: „Зашто морамо да усвојимо туђу латиницу за српски језик?“!? Или у Србији има „спонтаности“ у затирању ћирилице ако се Ви заложите и потпишете рецензију за Правопис српскога језика Матице српске 2010, у коме одобрите, и то противно јасној уставној одредби о ћириличком једноазбучју српскога језика супарништво ћирилици од оне латинице која је Србима наметана под окупацијама и под вишевековним животом у туђим  државама!?

Ту не може да нађе никакву „спонтаност“ и „случајност“ ни  највећи светски гинеколог. Ви сте чак и толико неправедни према истини о прогонима ћирилице, да сте спремни и да, као академик из лингвистике и председник Одбора за стандардизацију српског језика, одређујете истину о ћирилици чак и по гинеколошким правилима о „спонтаности“. Мени јесте пријатељ, али сте ненаклоњени ни минимуму истини о прогону српске ћирилице кроз векове, а не само кроз комунистичке конспиративне налоге после Новосадског договора (1954).

О српској азбуци је изречено гомиле лажи и примењено против ње тоне неправди да су у њих почели да верују и многи српски лингвисти после договора у Новом Саду о „заједничком“ српскохрватском / хрватскосрпском језику, као што, ево, видимо да верује и И. Клајн, замерајући „бесу српских националиста“ који не могу да виде Клајнову „истину“ о ћирилици да је она одавно, ето, првенствено „гинеколошко питање“!

                          „Спонтано“ увођење хрватског параписма Србима!

         Ћирилица је, одавно постала у Србији нерешено државно, национално, просветно образовно, политичко и, пре свега, институционално питање српске језичке науке и струке. И, док су раније највећи кривци били спољни насилници и непријатељи Срба и српске нације, данас су највећи, буквално, непријатељи српске ћирилице у, плаћеним од српскога народа и других грађана, државним и научно-стручним и школским институцијама у Србији где се једино на свету српском писму у српском језику одузима природан и неопходан пун суверенитет. Уводи се параписмо једино у српски језик, а овамо се каже да је то „спонтано замењивање ћирилице латиницом“.

         Докле да лажете и да здраве људе ударате у центар мозга Срба који памте и читају шта се догађало и шта се и како догађа данас са српском ћирилицом?

(На пет дана пред Светога Саву, 22. јануара 2014)

 Драгољуб Збиљић

[1] В. у: Милош Јевтић, Чудо језика – разговор са лингвистима, Службени гласник, Београд, 2010, стр. 205-206.