Последњи самурај – отелотворење традиционалних јапанских врлина саможртвовања

У Токију је недавно преминуо бивши војник Јапанске царске армије, који се након завршетка Другог светског рата скоро 30 година скривао у џунгли на Филипинима настављајући борбу са локалним снагама реда, све време верујући да рат још увек траје.

Прошле недеље у Токију преминуо је Хиро Онода, бивши војник Јапанске царске армије који се након завршетка Другог светског рата скоро 30 година скривао у џунгли на Филипинима, настављајући борбу са локалним снагама реда све до 1974. године, када је коначно положио оружје на позив свог некадашњег комаданта.

Онода је ступио на филипинско тло 1944. као млади официр безбедности, одмах по завршетку обуке током које је учио вештину герилског ратовања и војну пропаганду.

Његов задатак је био да на острву Лубанг организује отпор против надирућег америчког непријатеља, али су јапанске снаге већ биле принуђене на повлачење, тако да се сва његова делатност практично сводила на организовање евакуације јапанских трупа са Филипина.

Када су у фебруару 1945. године преживели јапански војници били укрцани на бродове и авионе, Онода и други специјално обучени официри остављени су на Лубангу са задатком да герилским акцијама изазову неред и панику у позадини америчке војске и тако отежају њено даље напредовање кроз Пацифик.

Оноди је његов надређени при одласку оставио у аманет заповест да настави борбу као герилац три до пет година, док се јапанска армија не врати на Филипине.

Међутим, америчке снаге су се врло брзо докопале Гуама и јужног јапанског острва Окинаве, те отпочеле кампању немилосрдног бомбардовања главних јапанских острва која је окончана бацањем атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки.

Невероватно разарање присилило је државу на оно што се јапанском војном духу чинило незамисливим – безусловну капитулацију.

Током 30 година проведених у џунгли Онода се хранио кокосима, бананама и дивљачи, те повремено пиринчем и говеђим месом које је крао од филипинских сељака.

У том периоду америчка војска и филипинске власти, као и јапански грађани, у више наврата су трагали за њим и његовим колегама, припадницима јапанске војно обавештајне службе, који су се по искрцавању америчких трупа на Филипине пред крај рата повукли у џунглу.

Након капитулације Јапана у августу 1945. године, Американци су у више наврата из ваздуха бацали летке у којима су позивали јапанске војнике заостале у џунглама југоисточне Азије да се предају јер је рат завршен.

Онода и његова три саборца ово су схватили као ратну пропаганду и наставили да се скривају у дивљини, живећи спартанским животом у тешким условима, изложени опасности од змија и инфективних болести које преносе комарци и пацови.

Предаја тек на интервенцију ратног команаданта

Пет година после завршетка рата један од четири јапанска герилца са Лубанга се предао филипинским властима, али су Онода и још двојица наставили да пружају отпор потерама, али и пљачкају стоку у филипинским селима.

У тим окршајима два Јапанца су погинула, тако да је Онода почетком седамдесетих остао сам на брани цара и отаџбине, дубоко иза непријатељских линија.

Филипинска армија бацала је из ваздуха писма и фотографије његове породице и фотографије не би ли га убедила да је рат завршен, а у више наврата је и разгласом позиван да се преда.

Упркос свему, он није попуштао све док 1974. његов бивши надређени официр није лично дошао по њега на Филипине и саопштио му да повлачи наређење о наставку пружања отпора, које му је издао 1944. године.

Онода је тада напустио џунглу и предао свој официрски мач, јапанску катану, филипинском председнику Фердинанду Маркосу који му је исти одмах вратио, амнестирајући га од ратне одговорности.

Тако, након пуне три деценије, у 52. години живота Онода се вратио у своју земљу где је дочекан као херој и сместа постао звезда.

Јапанци су већ давно били изгубили илузије о милитаризму и беспоговорној служби диктаторској држави, али упркос томе, Онода је дочекан са дивљењем као отелотворење традиционалних јапанских врлина саможртвовања и апсолутне посвећености дужности које су нестајале у мору бесмисленог материјализма савременог потрошачког друштва.

Он се и обогатио захваљујући великом хонорару који је добио од издавача за књигу о свом животу и борби у филипинској џунгли.

Изјавио је да је све време живота на Филипинима био у потпуности посвећен дужности према цару и отаџбини и да није размишљао шта је добро или лоше за њега као појединца.

Ипак, када је сазнао да је рат био брзо завршен и да је узалуд провео три деценије у џунгли, бризнуо је у плач и признао да се осетио глупим.

Касније је једном приликом и рекао да би волео да не мора да спава и једе како би имао довољно времена да надокнади све што је пропустио у те три деценије.

Упркос пажњи која му је указивана и одређеној дози кајања за пропуштеним, Онода је био разочаран оним што је видео у Јапану седамдесетих.

Он није могао да препозна своју земљу. Јапан је сада био амерички савезник, а стране војне чизме марширале су по базама широм земље.

Јапански градови сравњени до земље уз милионске жртве сада су већ били потпуно обновљени а Јапан држава са највећим економским растом у свету, али цар више није био божанство, већ просто симболична фигура, а грађани повучени у себе и невољни да причају о ратној прошлости.

Онода је за то окривио левичаре, и, приступивши малобројној милитантној десници, изјавио је да ништа не замера Американцима, јер је њихов циљ, слабљење Јапан, био јасан и познат, али да се разочарао у своје земљаке.

Већ наредне године се иселио у Бразил, где се у тамошњој јапанској исељеничкој заједници бавио пољопривредом. Скоро десет година доцније поново се вратио у Јапан, ожењен, те отпочео бизнис држање кампова који учи децу преживљавању у природи.

О Онодиној смрти јавност је обавестила влада, а можда више него јапански, о њој пишу страни медији, фасцинирани његовом животном причом, али и чињеницом да су поред Филипина, и у Индонезији и на острву Гуаму седамдесетих пронађени јапански војници који су се крили од локалног становништва читаве три деценије након завршетка рата верујући у повратак јапанске царске војске и избегавајући оно што се у самурајском војном кодексу сматра највећем могућом срамотом, а то је да живи падну у руке непријатељу.

Онода је живео најдуже од њих дочекавши 92. годину живота.

Он је, међутим, верујући да рат још увек траје, убио чак тридесет и ранио близу 100 Филипинаца, од којих многе недужне сељаке, које је доживљавао као непријатељски настројено становништво.

РТС