Крстимиров слом

Мало је политичара у чију се искреност политичких потеза толико сумња, као што је Крстимир Пантић, чија је каријера ишла од лојалности косовској до оданости српској влади. Овог пута, када је дао оставку на место заменика директора Канцеларије за Косово и Метохију, одбио да положи заклетву и потпише свечану изјаву на којој је грб Републике Косово био прелепљен стикером – не може се сумњати у његову искреност. Зашто? Једноставно, зато што је изабрао поражену страну.

Политичка каријера Крстимирова обухвата и много више од онога што је његов бивши партијски друг из ДСС-а Марко Јакшић рекао о њему: од тога да је људима претио губитком посла уколико не изађу на новембарске изборе, до тога да је последњи политички гест новоизабраног градоначелника Косовске Митровице отворио врата косовским Србима да се боре за опстанак и показао да пуца владина политика према Космету.

Управо због тога што је био члан више странака и заступник различитих програма (а мало је Срба на Космету који то нису), Крстимир је постао парадигма свега онога што „сатире” Србе на Космету. Која год је власт тамо владала подизала је Србе оним што им је обећавала и уништавала их оним што није успевала да избори. Зато је Крстимиров случај само доказ да реп никада не може истом брзином да прати главу. Показало се то и са барикадама које је претходна влада постављала да би их после растурала.

Летос, у време када је Крстимир већ имао иза себе епизоду са чувањем барикада и када се здушно ангажовао против бриселских договора и бојкота приштинских избора, што је све било супротно европском стремљењу владајуће коалиције, функционер СНС-а Браца Грубачић рекао је за „Политику”: „Па, добро, радићемо на Крстимиру!”

Онда је Крстимир постао носилац изборне листе и кандидат за градоначелника (два дана пре гласања двојица маскираних људи напала су га у Митровици), да би после другог круга отворио победнички шампањац.

Али у Крстимиру је очигледно све време „радило” још нешто осим његове странке, па су чашу сумње прелили странци: прво је ОЕБС гласачки материјал уредно запаковао и ударио на њега печат Републике Косово, да би представник ЕУ новоизабраним одборницима и градоначелницима понудио смоквин лист испод кога је био грб Косова.

Наравно да ће Крстимира коштати што је наивно веровао да може да спаси душу а да не изгуби поверење свог партијског лидера Александра Вучића. Али исто толико би првог потпредседника могло да кошта одбијање тог косовског репа да мирно уђе у поглавље 35. преговора за ЕУ, резервисано углавном за Косово. Зато би се власт у Београду могла грдно преварити ако заиста мисли да је Крстимиров гест само „лични чин”. Понекада је за слом довољна и једна непристојна понуда.

Биљана Митриновић / Политика