Језик најјаче оружје народа

Бањалука – У протекле, нешто више од двије деценије, наш народ је пролазио кроз различите голготе и невоље, али се у времену о којем је ријеч догодило и нешто капитално важно, приближили смо се озбиљним народима бар у једом домену, у филологији.

Рекао је ово за „Глас Српске“ професор Филолошког факултета у Бањалуци Душко Певуља, чија је хрестоматија „Обнова србистике“ угледала свјетло дана у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске.

– Повод за састављање хрестоматија је у настојању да се прикаже двадесетогодишњи период обнове српске филолошке традиције, године у којима се српска филолошка традиција враћала и вратила својим вуковским коријенима и славистичким оквирима. Престали смо бити спроводиоци туђег и по нас разарајуће штетног филолошког пројекта – каже Певуља.

Истиче да су на плану обнове србистике неупоредиво највећи допринос дали универзитетски професори Петар Милосављевић, Радмило Маројевић и Милош Ковачевић.

– У савременим балканским приликама и неприликама, у нашим природним настојањима да се одржимо, филолошке истине и даље су наш најјачи адут и темељ наше супериорности над онима који граде своју посебност на ономе што су од нас отели, а све то потврђују изнова унижавањем Срба и распарчавањем српског језика – казао је Певуља.

Додаје да су Милосављевић, Маројевић и Ковачевић од почетка деведесетих година двадесетог вијека објавили више од двадесет књига из области српске филологије, што би, када би било штампано у оквирима једне едиције, представљало најрепрезентативнију српску филолошку едицију. Хрестоматију „Обнова србистике“ чини по пет текстова Милосављевића, Маројевића и Ковачевића.

– Ти текстови су окосница. У пролошком дијелу налази се гласовити, а својевремено инкриминисани и недовољно познати текст Вука Караџића „Срби сви и свуда“, док је пролошки карактер намијењен тексту „Слово о српском језику“, објављеном 1998. године у Београду. Таквим композиционим рјешењем приказан је континуитет српске филолошке мисли – објаснио је Певуља.

Каже да је у једној студији настојао да прикаже историјат двадесетогодишњег процеса обнове србистике, а у другој опозитну непомирљивост србистике и сербокроатистике.

– Трудио сам се да у хрестоматији донесем што више чињеничних прилога и махом заборављених докумената који свједоче у прилог србистици и њеном научном утемељењу, а против сербокроатистике, као политички пројектоване псеудонаучне филологије, која је разорила национално ткиво српског народа, помутила му идентитет и етничку свијест – рекао је Певуља.

У уводној студији, ослоњен на резултате истраживања Милосављевића, Маројевића и Ковачевића, који су били његови професори, Певуља је желио да покаже путеве и странпутице српске филологије.

– Српска лингвистичка наука данас не смије давати научни легитимитет распарчавању властитог језика. Варијанте српског језика под називима хрватски, босански, бошњачки, црногорски, политички су конструкти на које србистика не може пристати јер би тиме сама себе поништила – сматра Певуља.

Пракса

– Хрестоматија „Обнова србистике“ има и практичну намјену, а то значи да србистичке научне истине о српском језику и књижевности, преко релевантних текстова окупљених у једној књизи, представи једном ширем кругу заинтересованих читалаца. То су прије свега наставници и професори у нашим школама, јер на научном плану србистика је обновљена, преостаје да се њена становишта операционализују у пракси – каже Душко Певуља.

Глас Српске