Потомак надвојводе Франца Фердинанда: Немојте кривити нас за Први светски рат

Карл Хабзбург-Лотринген каже да су велике силе онда када је наследник хабзбуршког престола убијен,  ионако биле спремне за рат

(Гардијан, Лондон, 15. 1. 2014)

Један потомак надвојводе Франца Фердинанда чије убиство у Сарајеву је било окидач за почетак Првог светског рата (first world war) је казао да његова породица не би требало да буде оптуживана за изазивање тог рата који је довео до смрти или рањавања 37 милиона људи.

У интервјуу групацији европских новина, укључујући и Гардијан, Карл Хабзбург-Лотринген (Karl Habsburg-Lothringen), унук последњег аустроугарског императора Карла I, је казао: “Поједностављено, могли бисте рећи да је пуцањ у Сарајеву отпочео Први светски рат. Али, и да није било сарајевског пуцња, започео би и негде другде кроз три недеље.“

На фатално убиство аустријског надвојводе 28. јуна 1914, које је извршио 19-годишњи босански Србин Гаврило Принцип, широко се сматра да је изазвало ланчану реакцију која је увукла Русију, Немачку и најзад и Француску и Британију у рат.

Хабзбург-Лотринген је рекао да верује да нема потребе да његова породица изражава кајање за трагедију Првог светског рата, “јер то би значило да смо ми, на првом месту, криви, и да би требало да се искупимо за нешто… Било би погрешно упирати прст на једну државу. Ако то учиниш, мора би узети у обзир да су већ постојале значајне затегнутости, нарочито између Немачке и Русије, која је већ почела да мобилише своје трупе дуж граница“.

Казао је да се слаже са тезом да је код водећих европских држава већ постојала спремност за рат. “Многи су већ били на стартној позицији, очекујући велики сукоб. Ако би морао неког оптужити, онда би највећа кривица била на самом национализму.“

Аустроугарска (Austria-Hungary), империја са 50 милиона становника, и царска Русија деценијама су следиле политику конфронтације око утицаја у источној Европи (eastern Europe), што је 1912. довело до Балканског рата као претходнице великог сукоба. Али, Хабзбург-Лотринген каже да је његов деда – последњи император – “само наследио рат… са којим није имао никакве везе. Уз то, он је извршио и неколико покушаја да смири ситуацију, због чега су га у оном времену критиковали, и користио је породичне везе за вођење мировних преговора. Карло I је јасно увиђао да је основни проблем било стање словенских народа у Хабзбуршкој империји. Можда је и схватио да Срби на њега гледају као на главног непријатеља, јер је желео да доведе до равнотеже – али у суштини да умањи доминантни утицај Срба међу словенским народима“.

Принцип је желео да Босна постане део Србије; Аустрија је Србији изнела низ захтева који би их натерали да истраже то убиство и ударе на анти-аустријску пропаганду; већину тих захтева је Србија прихватила. Месец дана после тога, Аустрија је Србији објавила рат. Када је Русија извршила мобилизацију да помогне свом савезнику – Србији, Немачка је објавила рат Русији, а затим Француској и извршила је инвазију Белгије. Пошто се Немачка није повукла из Белгије, Британија је Немачкој објавила рат, 4. августа.

Ото фон Хабзбург, сликан 1936. Photograph: Imagno/Getty Images

Неки историчари тврде да је мулти-етничка централноевропска политика Хабзбуршке империје постала застарела и била осуђена на пропаст. Међутим, Хабзбург-Лотринген тврди да је визија коју је следио његов отац, Ото фон Хабзбург, последњи престолонаследник Аустроугарске, била релевантнија но икада.

“Сретан сам што се Европа развила путем који је он замишљао. ЕУ је била настављање оне старе идеје супранационалне империје – само на други начин. То је оно што је Ото фон Хабзбург за њу видео и оно што је желео. Тачно је да су се околности промениле, али ми радимо на основи идеје супранационалне правне структуре и принципу субсидијарности[1].“

Карл Хабзбург-Лотринген, који је председник Удружења националних комитета Плавог штита (Association of National Committees of the Blue Shield)[2], посвећеног заштити културних добара у ратним зонама, каже: “Много пута сам био у Африци и видео како они гледају на Европу. Африканци мисле да је Европа окренута будућности, диве се идеји једног Европског суда. Сада идеја националне државе припада прошлом веку.“

Непосредно пре но што ће бити убијен, надвојвода Франц Фердинанд разговара са верским вођама у Сарајеву Photograph: Hulton Archive/Getty Images

По завршетку Првог светског рата, члановима породице Хабзбурга је законом било забрањено да се кандидују за председника Аустрије. Улрих Хабзбург-Лотринген је са успехом 2011. повео парницу пред судом. Карл Хабзбург-Лотринген је подржао потез свог рођака: “Закон о Хабсбурзима је апсурдан, то је све што се о њему може казати… Одузели су нам сва права и имовину и послали нас у избеглиштво. Сва наша имовина је била стављена у један фонд и требало је дам буде враћена, када се фонд угаси. Али, до тога није никада дошло. Ево – ја сам, на пример, као дете имао аустријски пасош, издат у Минхену, у коме је писало да могу путовати у све земље света – изузев у Аустрију, а то правило је промењено тек крајем 60-их година.“

Рекао је и да окрутност којом су власти Аустрије дискриминисале његову породицу нису одговарале расположењу народа. Упитан да ли је у народу владала огорченост против Хабзбурга, одговорио је: “Сасвим напротив. Увек је било много симпатија за цара, и због тога што се он веома залагао за мир и за бригу о онима који гладују… Многи у мојој породици на тај рат не гледају само као на део историје  земље, него и као на делу наше породичне историје.“

Катрин Калвејт (Cathrin Kahlweit) у Бечу и Филип Олтерман (Philip Oltermann) у Берлину

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис / Стање Ствари

[1] Прим ВК:  Званична верзија тог принципа гласи овако: “Принцип субсидијарности се дефинише у Члану 5 Уговора о Европској унији. Он осигурава да  се одлуке доносе на нивоу што ближем грађанину и да се стално проверава како би се потврдило да су акције на нивоу ЕУ оправдане у светлу могућности које су на располагању на нациконалном, регионалном, или локалном нивоу.   Специфично речено, то је принцип по коме Унија не предузима акције (осим у областима које су њена специфична компетенција), осим онда када је она ефикаснија од акција које се предузимају на национаном, регионалном, или локалном нивоу. То је у чврстој вези са принципом пропорционалности, који налаже да било какава акција Уније не сме да иде изван онога што је неопходно како би се постигли циљеви Уговора. (http://europa.eu/legislation_summaries/glossary/subsidiarity_en.htm).

[2] Прим ВК: О себи, они званично кажу, између осталог, следеће:  Удружење националних комитета Плавог штита је оформљена 2008, у циљу координације и јачања међународних напора ради заштите културних добара којима прети уништавање током оружаних сукоба, или природних катастрофа (http://www.ancbs.org/cms/index.php/en/about-us/about-ancbs), а за сам појам Плави штит и више детаља, видети: http://icom.museum/programmes/museums-emergency-programme/international-committee-of-the-blue-shield/