Стикер

Још од књиге Постања постојале су ствари које је требало сакрити, па је смоквин лист, којим су Адам и Ева покрили своју голотињу након што су пробали воће са стабла спознаје добра и зла, постао синоним за прикривање нечега, по општем уверењу, неприкладног.

Од суботе увече за Србе је тај смоквин лист, по европском рецепту, премазан лепком и постао је – стикер.

Изузетно моћним овог лепљивца – којим је прелепљен грб и натпис Република Косово на свечаној изјави којом су градоначелници и одборници четири северне општине прихватили мандате – у суботу је учинио представник ЕУ у Приштини Самуел Жбогар. Понуду да се грб прелепи, како би се све обавило на статусно неутралан начин, политички коректни би назвали креативним тумачењем Бриселског споразума, а победник изборне листе „Српска” Крстимир Пантић то је назвао непристојном понудом која вређа достојанство и интелигенцију.

Исти, у Србији готово заборављен, осећај срамоте имали су и одборници из Лепосавића Бранко Бојовић и Ненад Радосављевић и из Митровице Данијела Вујачић и Александар Спирић. Остали су мислили да је лепљиви смоквин лист одлично одрадио посао. Колико је срамота у Србији постала заборављен и флуидан осећај показао је одборник из северномитровичке општине Небојша Влајић, који је простодушно објаснио новинару да је гребао ноктом и установио да стикер не може да се одлепи, што је било сасвим довољно да не осети ни срамоту ни вређање интелигенције.

Осећање ових представника севернокосметских Срба утолико је важније, јер срамоту поводом тог стикера није осетио ниједан од државних функционера. Политички шоу се наставља и то је најважније.

Милован Дрецун каже да има много пречих ствари и да је небитно шта ће у својој архиви имати Министарство за локалну самоуправу у Приштини, а министар задужен за КиМ Александар Вулин смело процењује да је најважније да се неће „урушити досадашње јединство и пут који следи ’Српска’”.

Схватила сам да Вулин има проблем с поносом још док је био „само” директор Канцеларије за КиМ. Пошто сам протестовала што га, као уосталом ни јуче целог дана, нигде није било могуће пронаћи да новинар може да га упита нешто од значаја за јавност, рекао нам је да он није портпарол да би се јављао! Ни Александар Вучић јуче се није изјашњавао поводом стикера нити је потврдио да ли Пантић заиста има његову подршку.

Не знам да ли сте приметили, али о Бриселским разговорима с Приштином данас се мало тога зна, не зато што новинари не желе да пишу или уредници да објаве. Данас више немате никога ко би вам рекао шта је тамо све договорено. Бивши портпароли не воле да их питате оно о чему не желе да говоре, поготово што би неко могао да их приупита и како стоје са осећањем стида.

На крају, наш премијер је био најмудрији: оценио је да је Пантићев гест лични чин, али да ми идемо даље. Осећање срамоте и понижености заиста јесте лични чин. Зато сам била веома срећна што сам у суботу схватила да постоји барем петоро људи који их имају.

Стид је данас у Србији заборављено, а лековито осећање.