Хабзбург је хтео и добио рат

Бечки историчар не прихвата нова тумачења историје и захтева да Аустрија, као сукцесор монархије Хабзбурга, јасно и разумљиво призна кривицу за избијање Првог светског рата

У јеку припрема за обележавање сто година од почетка Првог светског рата, док познати и новопечени западни историчари покушавају да подвргну ревизији историјске чињенице о разлозима за избијање тог светског сукоба не би ли се подстакло ново европско јединство, хармонију оркестриране кампање нарушио је Волфганг Мадертанер, генерални директор бечког Државног архива, по протоколу и обичајној пракси најпозванији фактор у држави који предлаже аустријској влади мере за очување историје и традиције.

„Аустрија је у обавези да као сукцесор монархије Хабзбурга јасно и разумљиво призна кривицу (за избијање Првог светског рата)”, изјавио је Мадертанер у неколико наврата за аустријске и светске медије.

Био је то повод за „Политику” да поведе разговор, тим пре што овде није реч само о упућеном историчару, већ и о шефу аустријске кровне установе која обухвата све изворе тамошње архивске грађе (Историјски, Ратни архив), и располаже једном од најбогатијих збирки докумената о догађајима који су претходили избијању светског сукоба.

„Беч је тражио прилику да сачува престиж и поврати кредибилитет велесиле, тако што ће започети ограничени, регионални сукоб и, наравно, изићи као победник из тог ’малог’ рата… У том контексту је Италија дуго времена била приоритетни циљ за генерала Фон Хецендорфа и његове следбенике, све до 1910. године. Тада је постало јасно да слом Отоманске империје непосредно предстоји”, истакао је Мадертанер, да би се потом окренуо – Србији.

„Када је у ратни календар Хабзбуршке монархије унесен нови приоритетни циљ – успостављање контроле над целокупним Балканом, то јест преузимање турских територија – Србија се обрела на путу као препрека…”

Мадертанер овако тумачи значај и улогу Сарајевског атентата: „Питање је, наравно, да ли би генералу Фон Хецендорфу пошло за руком да у том тренутку оствари зацртани циљ (да нападне Србију) да до атентата није дошло… Али, атентат је изведен и монархија је добила повод за рат који је желела и тражила.”

О покушајима неколицине западних историчара, да на основу наводно нових историјских сазнања релативишу кривицу Немачке и Аустроугарске за избијање рата, Мадертанер каже да они не представљају ни новост ни изненађење: „Сличних покушаја је било средином шездесетих година прошлог века, када је идеја европског уједињења била у повоју, односно на нивоу Европске економске заједнице.”

Повод поновном покретању пет деценија старе иницијативе „у новом руху”, по Мадертанеру, више је него јасан. Унутар ЕУ призива се дух заједништва гласније него ранијих година, а стогодишњица избијања Првог светског рата нуди прилику за ново разумевање међу некада зараћеним странама. Ипак, Мадертанер сматра да дневнополитичке потребе не би смеле да послуже као оправдање за произвољно тумачење историје: „Останимо при чињеницама које су важиле до 2010. године – Аустроугарска и Немачка су криве за рат!”

Присталица аутентичног крила аустријске социјалдемократије, Мадертанер је искористио прилику да подсети на став Виктора Адлера, једног од оснивача аустромарксистичког покрета, и на његову тезу да је Хабзбург желео, добио, водио и изгубио рат, али да га није окончао: „Република (Аустрија од свршетка Првог светског рата) није Хабзбуршка монархија, али је дужна да заједно са оних једанаест држава које су произишле из монархије расветли ’грехе’ из монархистичке прошлости.”