Шта би Маркс рекао Саши Радуловићу

Друже Радуловићу, основни разлог због којег ће пропасти Ваше најављене реформе јесте тај што у Србији не постоји историјски развијена друштвена класа која подржава економски концепт који заговарате. Да сте читали мало више ако не мене а оно макар Хегела схватили бисте да је узалудан сав Ваш труд: неумитна логика историјског материјализма јасно предочава да сваку промену у историји цивилизације могу изнети једино свесне и организоване друштвене групе које репрезентују одређену класу и раде на остварењу њених објективних циљева. А иза Вас не стоји нико“.

То би била суштина поруке Карла Маркса упућена српском министру економије Саши Радуловићу поводом његових најављених економских реформи. Наравно, Маркс је ипак био господин човек, уљудан и школован, и он би културно разговарао са Радуловићем иако би се њим сложио око мало чега. За разлику од Маркса, представници синдиката у Србији су полуписмени корумпирани дивљаци које је удба заврбовала управо због мањка памети и честитости а због вишка алавости, те је са њима било какав смислен и учтив разговор немогућ чега су и они свесни, те и одбијају да разговарају о било чему што није везано за узимање новца из буџета.

Зашто Радуловићеве реформе не могу да прођу у Србији? Зашто ту капитализам не може да прође? Па управо због тога јер не постоји озбиљна друштвена класа којој је поштен рад, предузетништво и економија чистих рачуна у интересу. Ајде да причамо врло конкретно: узмимо пример председника српског парламента Небојшу Стефановића. Он у животу има Мегатренд приватни факултет и државну службу. Не постоје његове референце у раду и резултатима на тржишту у некој компанији. Он се противи реформама које доносе капитализам у Србију зато што је представник у земљи веома снажне и утицајне класе партитократа. То су људи који се баве политиком ради добијања новца из партијских и јавних каса. Они не могу да раде на слободном тржишту јер их нико озбиљан не би ангажовао, просто зато јер су неспособни. Њихов примарни интерес јесте одржавање постојећег стања у којем добијате државни посао активним залагањем у партији. То вам је данас просечан СНС члан, ДС члан, СПС члан, УРС члан и сваки други активан члан неке партије. Њихова заједничка карактеристика је да нигде на свету ништа не би постигли већ само у Србији преко својих партија.

Други конкретан пример је Љубиша Орбовић. Та хуманоидна креатура је представник класе јавних синдикатлија и буџетлија. Они служе да у предизборним кампањама некога подрже или не подрже. Они су веома утицајни јер имају посао на којем ништа не раде те стога имају и доста времена да чине разне ствари које су умилне свакој власти. Запослених у јавном сектору у Србији има око 700.000, јавни сектор највише и запошљава људи, те нити једна партија не би да се одрекне тих гласова.

Тречи конкретан пример је Милан Кркобабић Други. Он представља утицајну класу пензионера чије се порекло веже још за претутанкамонску еру. Он, млађан и полетан, би да упокојава неолибералне вампире у Србији коју су он и њему слични већ одавно упокојили и одржали јој прекаду. Дотични је директор јавног предузећа, отац му је министар, син-такође јавни службеник. Логично, они сматрају да ништа боље није за једну породицу сем кад су јој сви на државним јаслама. Замислите само династију Кркобабића која живи у Немачкој, Америци или на Новом Зеланду. Шта мислите чиме би се бавили и да ли би били задовољни тиме, поготово након положаја у Србији? Сад вас молим да замислите све те државе да их води династија: колико бисте им дали година живота још? Не Кркобабићима, него тим поменутим државама? Пензионери у Србији су веома утицајни јер су то махом комунистички прегаоци, дакле они који су за свог радног века од социјалистичке Југославије и Србије начинили земљу која је постала једна од најважнијих у свету, уједно и најразвијенијих. Уосталом, погледајте око себе и наклоните се плодовима њиховог рада.

И четврти конкретан пример, мада не мање значајан, може бити било ко од следећих: Драган Ђилас, Милан Беко, Станко Суботић, Мирослав Мишковић, Вук Хамовић. Друштвена класа тајкуна. Свака странка има неког свог тајкуна, а сви тајкуни су производ државе која им је омогућила да се енормно обогате. Они не желе слободно тржиште јер више не би могли да користе привилегије намештених тендера, државних субвенција и осталих погодности које им је држава годинама давала. Они, истина, немају ништа против тога да се умање права радника у њиховим компанијама али итекако их сврби слободна конкуренција, одузимање монопола, престанак субвенција, увођење јасних пословних правила. Зато се и они опиру слободном тржишту за које ће Драган Ђилас, иначе велики пословни човек како он воли да мисли за себе, рећи да је ствар прошлог столећа. Логично да за њега јесте јер на слободном тржишту он никад не би стекао богаство које је стекао. То тако може само у Србији уз несебичну помоћ националног инвестиционог плана на чијем је спровођењу по одлуци Бориса Тадића Ђилас годинама радио.

Дакле, какав избор са Стефановићем (партитократијом), Орбовићем (бирократијом), Суботићем и компаније, као и Кркобабићима (пензионери мутирани у све поменуте категорије) има Александар Вучић? Да ли ће поступити складно протестантској радној етици? Да ли ће искористити сингапурска искуства? Да ли ће остати доследан својој прореформској и протржишној реторици?

Неће. Направиће неки трули компромис који ће представити као најбоље могуће решење а који неће значити ништа, само зарад гласова. Јер, Александар Вучић, попут сваког српског вожда, највише на свету воли свој народ а мало још више воли кад народ воли њега. Рејтинг. Па не побеђује се на изборима од гласова оних који раде у приватном сектору. Они су толико уморни недељом да и не иду на гласање. Уосталом, ниједна партија није за њих, зашто би и гласали на првом месту.

Ту се враћамо другу Марксу. Једина класа која има интерес за Радуловићеве (капиталистичке) реформе у Србији јесу радници у приватном сектору, власници малих и средњих предузећа и незапослени. Они су иначе и већина у Србији. Међутим, они су потпуно неорганизовани а не могу бити организовани јер немају довољно пара и времена (радници у приватном сектору, власници МСП, с тим да је ових других све мање будући да их уништавају тајкуни који нису ништа друго до економска подкатегорија државних бирократа), или немају пара уопште (незапослени). Пазите, партитократија, тајкуни и бирократија има све време света да лобира, пије кафе, прави сплетке. Они су плаћени за то новцем пореских обвезника. Они свакодневно роваре и одржавају климу која онемогућује промене које би значиле крај њиховом бубашвабском стилу живота. За то време већина (незапослени, запослени у приватном сектору и власници МСП) апсолутно нису у стању да се на адекватан начин организују и истакну своје интересе. Зато је Радуловић усамљен иако већина има интерес да га подржава.

Незапослени у Србији имају највећи могући интерес да Радуловићеве реформе прођу. Синдикати раде противно њиховим интересима. Поштен послодавац у Србији нема превише новца на располагању и он се не одлучује да запосли новога радника јер је свестан колико то кошта, односно колико држава узима новца по сваком радном месту. Капиталистичка логика је јасна и она је заснована на продуктивности, ефикасности и профиту. Ако нема тих елемената, постоји проблем. Ако постоје ти елеметни привреда расте, повећава се запосленост и животни стандард. Нема напретка без стимулисања рада, креативности и инвестирања. А загарантована је стагнација и лагано одумирање свуда тамо где се штите непродуктивни и неинвентивни. Рестриктивно радно законодаство које погодује једино запосленима у јавном сектору који немају никаквог реалног посла уз редовна примања апсолутно онемогућује нова запошљавања и зато је ту под хитно потребна бескомпромисна промена која ће омогућити лакша запошљавања и од које ће квалитетни радници имати једино користи јер ће порасти цена рада оних који вреде. Следствено и правично, они који не вреде и неће имати никакву вајну судбину. Па деца слободно нека уписују факултете и школе који им не предају никаква корисна знања. Свако треба да одговара за своје изборе.

Зато су Радуловићу већ спремили медијског топлог зеца. Циљ је јасан: дискредитовати човека сваком могућом обманом и манипулацијом. Користити сваког човека који има интерес да се у Србији ништа позитивно не промени. Пасивизирати незапослене Станијином гузицом и сличном културном понудом коју свакодневно грађанима нуде еминентни београдски медији.

„Циљ оправдава средства“, воле комунисти да цитирају Макијавелија. У овом конкретном случају, циљ је јасан: сачувати привилегије по сваку цену! Све им је на коцки. И спремни су да иду до краја.

Лазар Бранковић