Почетак преговора са ЕУ – почетак уставних промена

Да ли ће Устав Србије бити промењен, делимично или у целини, више није под знаком питања – није извесно само када ће то бити и на који начин. Сигурно је, међутим, да ће се то догодити најкасније до уласка Србије у Европску унију, када год да буде. Али уставна ревизија практично почиње овог месеца, са формалним стартом преговора са ЕУ, односно са међувладином конференцијом 21. јануара, када креће „чешљање” целокупног правног система земље.

Да је ово права прилика да се крене у уставну ревизију истичу сви они који сматрају да је важећи Устав из 2006. године кочница друштвеном развоју и променама у земљи. Професорка уставног права Маријана Пајванчић, на пример, истиче за „Политику” да Устав треба мењати пре свега „због нас који овде живимо”, а не због ЕУ. Она указује да има много разлога за његову промену, а да је интеграција у ЕУ само један од њих. Прво због, како је навела, непостојеће интегративне клаузуле, на шта указује и Милан Антонијевић, директор Јукома. Таква клаузула, како истиче, дозволила би приступање земље ЕУ.

„То је нешто што треба озбиљно размотрити. Има земаља које су ЕУ приступале без интегративне клаузуле, попут Немачке, али верујем, када већ радите ревизију Устава, да нема разлога да ово питање не буде уређено на адекватан начин, како се касније не би појавила разна тумачења и позивања на Уставни суд”, каже Антонијевић за наш лист.

Због захтева ЕУ за усклађивање националних законодавстава са европским правом велики број држава које су данас чланице ЕУ морао је да промени свој устав. Нарочито оне које су у ЕУ улазиле у последњим таласима, попут Хрватске, најмлађе чланице, која је свој устав „уподобила” 2010, три године уочи приступања ЕУ.

Тим променама хрватског устава, какве ће вероватно и Србија морати да предузме, ублажени су, између осталог, услови за доношење референдумске одлуке, омогућена је примена европског налога за хапшење, као и изручивање хрватских држављана правосудним телима других држава на основу међународних уговора (што је касније довело до прошлогодишњег усвајања закона познатог као „Лекс Перковић”). Поред тога, ојачана је независност правосуђа, судови су добили овлашћења да директно примењују европско право, а ојачана је и независност Хрватске народне банке и Државног уреда за ревизију.

Када је реч о „европским променама”, већ сада је извесно да ћемо морати да се мењамо посебно у области правосуђа и људских права. Професорка Пајванчић наводи да треба саобразити цео сет људских права стандардима које налаже европски документ о људским правима, али и део који се односи на владавину права – пре свега на правосуђе и стандарде у вези са статусом судова, судија и њиховом независношћу. Још један битан разлог, по њеном виђењу, за промену устава јесте питање децентрализације, односно, локалне самоуправе која такође треба да буде саображена и нашим потребама, а и ономе што су стандарди европских докумената о регијама и локалној самоуправи.

Сличног мишљења је и Антонијевић, који подсећа на Националну стратегију реформе правосуђа и истиче да треба променити начин избора судија који је кочница за независност судства. Правосуђе ће бити у центру пажње ЕУ кроз поглавља 23 и 24, прва која ће, уз поглавље 35 (о Косову), бити отворена. Преговори о ова два поглавља биће први корак кроз који ће ЕУ помно пратити на који начин се жели променити Устав, наглашава Антонијевић и додаје да Јуком апелује на отварање широке јавне расправе, за шта верује да ће имати подршку и ЕУ, како би сва питања из Устава била детаљно размотрена.

Ова невладина организација је од фебруара до децембра прошле године спровела пројекат посвећен стварању услова за промену Устава, уз укључивање што већег броја заинтересованих страна у дебату о промени устава и успостављање заједничке платформе цивилног друштва и формулисање приоритетних области у циљу промене Устава и отклањања мана уочених у досадашњим анализама и у уставној пракси. Према овој анкети, постоји, између осталог, висок степен сагласности између политичара и грађана о томе шта треба променити или на шта би требало посебно обратити пажњу. Тако 74 одсто грађана и 67 одсто политичара, према налазима овог истраживања, сматра да се постојећи устав превише бави територијалним интегритетом а премало равномерним територијалним развојем. Или, у вези са питањем територијалног суверенитета, само 29 одсто грађана и 28 одсто политичара мисли да је Устав средство којим се Косово спречава да оствари независност.

Можда ће овако подударање у ставовима грађана и политичара бити разумљивије ако се узме у обзир чињеница да су се готово све парламентарне странке изјасниле да немају ништа против уставних промена. Не слажу се, међутим, око тога шта би требало мењати. Подсетимо, владајућа Српска напредна странка је, у време док је била у опозицији, поднела Народној скупштини петицију са више од 300.000 потписа којом се тражи промена Устава у делу који говори о броју народних посланика. Либерално-демократска партија, рецимо, искористила је недавну оцену Уставног суда о Статуту Војводине, да опет затражи промену Устава, уз истицање да је постојећи Устав прављен да би сакрио косовски пораз, а у међувремену је везао руке Србији у сваком сегменту – од Војводине и економије, до људских права и реформи у земљи.

Демократска странка Србије је једина у републичком парламенту које је изричито против дирања у постојећи уставни текст, уз образложење да се тиме само прикрива крајњи циљ промена – избацивање Косова и Метохије из Устава.

Према неким мишљењима, већ Бриселски споразум између Београда и Приштине, донет прошле године уз посредство Брисела, то налаже. Овакво мишљење подупире се и очекивањима да највеће земље ЕУ, оне које су међу првима признале Косово, кад-тад затраже од Србије да својим уставом призна отцепљење Косова. Антонијевић, међутим, сматра да Бриселски споразум не налаже директно промену Устава, али подсећа да се говорило о томе да би требало кроз уставни закон решити питања у вези с Косовом. Ипак, то није никада на ваљан начин размотрено, додаје он.