Равна гора и даље чека истину
Телевизијска серија “Равна гора” потребна је Србији, јер догађаје са почетка Другог светског рата приказује из перспективе каква до сада није коришћена у домаћој кинематографији, слажу се учесници панел расправе коју су о овом серијалу организовале “Новости”.
Серија је најављивана као потпуно ново и апсолутно тачно светло истине о националној драми из 1941. године, уз инсистирање на документарним елементима и раскиду са досадашњим интерпретацијама преломних збивања у овом периоду српске историје. Али, по мишљењу учесника расправе, питање је колико се у томе и успело.
У ишчекивању десете и последње епизоде првог серијала, мишљење о овом филмском пројекту смо затражили од телевизијске критичарке Бранке Оташевић, професора Факултета драмских уметности Александра Јанковића и историчара Милослава Самарџића.
У отвореном разговору наши саговорници укрстили су уметничке и историјске аргументе о “Равној гори”, серији која је многима поново отворила старе ране, али и многе навела на размишљање о улози појединих историјских личности у бурном и смутном периоду наше историје.
У динамичној дебати наши саговорници нису крили своје разочарање уметничким дометом ове серије. Истовремено, сложили су се и да су нам данас, можда више него икада, потребни документарни и играни филмови који би помогли расветљавању догађаја из прошлости.
* Пројекат “Равна гора”, иза кога једним делом стоји и Јавни сервис РТС, према најавама, требало је да донесе нову историјску истину о почетку Другог светског рата. Његова амбиција била је да нам, на нови начин и без идеологије, предочи околности из прошлости. Да ли је Бајић као сценариста и редитељ успео у томе?
Самарџић: Бајић је серију најавио као исправљање историјске неправде нанете покрету Драже Михаиловића. Иза историјске интерпретације не стоји само аутор већ и низ особа са титулама, историчари, па чак и Институт за савремену историју.
Јанковић: Истина није референтна вредност када је уметност у питању. Овде имамо одређене сценаристичке недоследности, али није ни реално очекивати да серија буде апсолутно историјски утемељена. Филм “Најдужи дан”, који говори о искрцавању у Нормандији, такође је романсирана слика тог догађаја, иако је на њему радио велики број историчара.
Серија је оригинална, ова тема код нас се први пут појављује у овом облику. Дражу смо до сада имали свега у два филма и једној серији, и у свима је његов лик приказиван из угла победника. Важно је ипак рећи и да је добар део партизанских филмова имао вестерн оријентацију, као и да се, по мени, ни за један не може рећи да је истинит.
Оташевићева: Ако оставимо по страни мало живих учесника и изузмемо нас који смо кроз школу учили званичну верзију историје, коме би могла да користи ова нова визура догађаја из серије? Једино млађим генерацијама којима то време није блиско и којима је то можда прилика да нешто сазнају и науче. Нажалост, Бајићева “Равна гора” нема готово ничега што може да их веже за себе. Снимљена је тако да они њу не могу да разумеју и прихвате. Врло тешко је гледају, за њих је преспора, а у драматуршком и визуелном смислу и врло неатрактивна, због чега одустају од гледања и не чекајући моменте из којих би можда нешто и могли да закључе. То је први и вероватно највећи промашај серије Радоша Бајића. Ако нисте направили нешто што ће гледаоца да привуче, да га веже за актере, да са нестрпљењем чека наредну епизоду – нисте направили добар посао.
Јанковић: Кључно је са којом серијом “Равну гору” поредимо. По историјском одређењу највише личи на дело Саве Мрмка “Одлазак ратника, повратак маршала”, иако је и тамо било нетачности и недоследности везаних за Тита. То је осамдесетих била доста гледано, и све у свему није било лоше.
Оташевићева: То је била озбиљна серија. Синиша Павић је одличан сценариста, који зна да направи тензију, склопи дијалоге, а Мрмак је одличан режисер. Они су тада направили добар ТВ производ. Историјска тачност не сме да буде заборављена, јер уметничка слобода, ипак, не сме све да поништи.
Самарџић: Бајић се, инсистирањем на историји и истини, заправо одрекао заклањања иза уметничке слободе, што проблем “Равне горе” додатно усложњава.
* У серији се Крцун појављује са Титом у Земуну иако је опште познато да је у то време био у Ужицу. Коча Поповић дочекује Броза, иако је у априлу 1941. већ био искључен из Партије… Низ сценаристичких мана излази на површину. Таква је сцена покушаја силовања и убиства насилника, после које војска одлази даље као да се ништа није догодило…
Оташевићева: Таквих и сличних недостатака је доста. За Бајића је био превелики залогај да у једну епизоду смести тако велики број локација и тако јој да шмек документаристике. Испустио је кохерентност радње, јер је исцепкана на низ ситуација и различитих јунака. Све то доприноси њеној спорости и драмској немоћи.
Јанковић: Убиством у поменутој сцени гледаоци су задовољени, јер је насилник кажњен за злодела. Тиме се, међутим, сугерише и Михаиловићева немогућност да контролише читав покрет. То је био и један од разлога његовог неуспеха.
Самарџић: Дража је у прошлости приказиван из комунистичког, победничког, угла. Проблем је много већи што се по истој матрици приказује и данас. Његов лик је само мало измењен. Једина разлика је у томе што је онда наређивао, а данас не може да обузда злочине. Права истина јесте да су много више злочина починили партизани.
Оташевићева: На примеру два главна лика, Тита и Драже, можемо да видимо да је Бајић успео да пошаље доста јасну поруку. Дража је частан човек и официр са јаким моралом и снажним мотивом одбране земље од окупације. Тито је представљен као неко ко у борбу ступа ради подизања револуције.
Јанковић: Али и први пут на домаћем филму као кицош и швалер.
* Може ли се о почетку рата говорити ван контекста 27. марта о коме у серији нема ни речи?Понеке личности, попут краља Петра или Слободана Јовановића, приказане су немушто и без историјског утемељења. Може ли таква серија да привуче шире гледалиште које би из филмског материјала извукло исправне закључке о својој прошлости?
Јанковић: Искрен да будем, мене је привукло. Тема је оригинална, а посматрање ове приче из ове преспективе за мене је довољно контроверзно. Глумци и фотографија су добри, док је све остало испод очекиваног нивоа. Радош Бајић јесте тражио помоћ историчара, али је у уметничком смислу његова амбиција амбивалентна. Ова серија нам је, без обзира на све мане, итекако потребна.
Самарџић: Мотиви Тита и Драже у рату на исти начин су приказивани и раније. У Бајићевој серији имамо партизане на Равној гори пре Драже, што просто није тачно. Комунисти су тек на Стаљинов позив 4. јула ступили у борбу, а Дража је своје јединице имао још у мају месецу. То је историјски фалсификат, јер су у то време савезници Немаца били управо комунисти.
Бићу до краја јасан – ко хоће истиниту причу о овој фази рата комунисте мора да прикаже као савезнике Немаца. Они су имали боље односе са окупатором него љотићевци. Саставни део те приче су и робијаши, чије су организоване банде прве приступиле партизанским јединицама. То су све битни фактори.
Јанковић: Сви ти подаци су веома занимљиви, али им је место у десет епизода документарне серије, коју, нажалост, још увек немамо. Ти подаци јесу интересантни, али не могу да стану у играну серију.
Самарџић: Па јесте, то не може. А могу да стану четници као кољачи, силеџије, како пију ракију и једу печење. Када се у некој сцени појави бибилиотека унапред знамо да ће да се појавити лик комунисте, док четници у исто време уз музику као из хорор филма ногом разбијају врата и силују…
Оташевићева: Када се снима серија драмска сажимања морају да постоје, како би се актери увели у причу и она добила свој ток. Да ли се нека чета појавила негде нешто раније или касније за причу, као и да ли су Калуђерске баре овде или онде, то за причу није пресудно. Основно је питање како то делује на гледаоце.
Оташевићева: Треба правити разлику. У поменутим сјајним филмовима преовлађују социјалне теме и њихова продукција је сведенија. Свака реконструкција прошлости тражи велика средства тако да цена није нарочито спорна. Не правдам толике потрошене паре, али и то треба имати на уму. Јанковић: Оваква серија је потребна Србији. Имам утисак да за снимање наставка неће бити новца. Сцене ослобађања градова, рата, борби и осталог веома су скупе и сумњам да ће телевизија то моћи да плати.
* Недостаци чак и нису спорни, можда су и неминовни, али шта ћемо са Бајићевим циљем да серијом на нови начин осветли овај период?
Јанковић: Утисак је да би боље било да је на тексту радило неколико професионалних сценариста који као “гост рајдери” не би морали ни да потписују серију. Чини се да је овакав пројекат просто био превелики залогај за екипу.
Оташевићева: То се добро види код мелодрамских елемената, који не само што су добри него су и неопходни у ратним остварењима. Бајић је то покушао кроз неколико линија – птицом, јеврејском девојчицом, болесним сељаком… Нема, међутим списатељске, редитељске, па ни глумачке вештине да се постигне прави ефекат ових драмских поступака.
* “Равна гора” ипак је, у сваком смислу и сегменту, сложенији пројекат од Бајићеве претходне серије “Село гори а баба се чешља”…
Самарџић: Серија би требало да се зове „Априлски рат“, јер је то њена тема. Очигледно је да је назив изабран из маркетиншких разлога. У том смислу она је велики корак уназад. У њој нема ни речи о херојима ваздушне одбране Београда или 70 оборених немачких авиона. У Априлском рату на копну је погинуло око 1.500 немачких војника…
Оташевићева: Али то апсолутно не мора да буде приказано у серији….
Самарџић: Слажем се, али могло је бар нешто. Уместо свега тога имамо једног пијаног официра који се весели уз лаке жене и песму „Цојле Манојле“… Зашто није могла да буде снимљена сцена где српски заповедник, рањен и изнемогао, намерно потапа сопствени брод пун бетона како би запречио пловидбу Дунавом.
Јанковић: Једноставно није. Зато што је редитељ сматрао да је овако боље. Ту је тешко било шта додати.
Оташевићева: Од опште истине у тој секвенци редитељу је била потребнија интимистичка линија актера. У његовом фокусу су два брата, војника и радника, и њихов доживљај рата. Он је хтео да каже како су се на самом почетку нашли у различитим ситуацијама, која ће њихове даље животе усмерити у супротним правцима.
Самарџић: Да је тадашња ситуација реално приказана војник би ратовао против Немаца, док би се његов брат радник и комуниста радовао нападу на Југославију.
Јанковић: Питање је за све који би се наш живи редитељ, мимо Радоша Бајића, прихватио снимања серије “Равна гора”. Шотра? Не би. Неко од млађих уметника, попут Дејана Зечевића? Не верујем. Размишљајући о томе схватио сам да је ову серију једино Бајић могао да сними. Он има своју идеолошку линију о којој може да се разговара, али се чини да је заиста једини.
Самарџић: То није његова, већ линија званичне историје. А то значи да је Југословенска војска изгубила рат зато што је била пијана, недисциплинована и неписмена, насупрот супериорним комунистима. Како би Бајић снимио пад Француске 1940? Да ли су и они били пијани када их је Хитлер освојио? Наравно да нису, већ је реч о војној надмоћи.
* У медијима није било озбиљне анализе “Равне горе”, али Бајић за њу добија награду Удружења драмских писаца Србије…
Оташевићева: Реакције су од саме најаве биле врло поларизоване. Изјашњавање о њој почело је и много пре емитовања. Та атмосфера се пренела у медије, где је потрошено доста јавне енергије. Када се серија појавила велики део јавности је ућутао.
Јанковић: Филм “Голгота Србије” Станислава Кракова је стваран чак десет година због проблема са цензуром, између осталог и због опасности да се не замеримо Бугарима, јер се у том филму говори о бугарским злочинима. Ова серија је зато битна, јер је прва. Бајић је газио где нико пре њега није крочио, он је проговорио о нечему о чему се ћутало. Готово нико сем историчара филма до краја осамдесетих није знао за домаћу филмску продукцију пре 1941. године. Није спомињана, иако имамо врло значајна остварења. О њима се није говорило на ТВ, нису приказивани.
Тачно је да у “Равној гори” има много више приповедања него делања. Продукцијски услови одговорни су за ту ситуацију. Без обзира на то волео бих да се у следећих 10 година појави нека нова, другачија верзија ове теме. Гледали смо и холивудски филм “Четникс фајтинг герила” који даје једну потпуно романтизовану слику четника.
Оташевићева: Бајићев поступак претапања документарних црно-белих филмова у игране сцене у боји, као и потенцирање локација и тачног времена и места радње, сугерише на инсистирању на аутентичности и тачности. То му уопште није требало.
Самарџић: Нити је требало стално да понавља: Ово је истина, ово је истина….
Јанковић: Управо то је суштина.
Оташевићева: Погрешио је што није узео, рецимо, само чисту чињеницу да је један брат отишао у партизане, други у четнике, и да су учествовали у рату који је био суров и братоубилачки. Да је Бајић градио такву линију био би много успешнији. Хватањем у коштац са историјским реконструкцијама седница Владе или сличних збивања ризикују се оптужбе за нетачност или тенденциозност.
Самарџић: Без обзира на то ја немам одговор зашто је село Планиница, на пример, приказано као некакво село у Амазонији, где људи први пут виде авион, не знају да је почео рат… А само 17 километара даље био је цивилни аеродром Дивци који су Немци бомбардовали већ 7. априла.
Јанковић: Да ли сте гледали филм “Плави воз” Јанка Баљка? Ђаци у београдској школи тек у осам увече сазнају да је Тито умро, иако је историјска чињеница да је вест објављена у 15.05. Реч је о уметничкој слободи.
* Где је мера историјских чињеница и фикције у филмовима? Постоје ли пандани “Равној гори” у свету?
Јанковић: Када је Стивен Спилберг снимао филм “Спасавање редова Рајана” позвао је у помоћ ветеране. Они су му рекли да неће да му помогну ако сцене не буду одговарале реалним догађајима. Захваљујући томе то је филм који можда најефектније показује реалан рат. Његових првих 20 минута о томе јасно сведоче. И Руси су на сличном трагу недавно снимили “Стаљинград”. Без обзира на све, не може да се оспори Спилбергово право да му се један од главних јунака зове Саџен Хорват, будући да му је је један од сарадника био и хрватски продуцент Бранко Лустиг, иако ће можда неко да му замери да се војник у тој јединици свао Саџен Ковалски.
Самарџић: У нашем случају одступања су драстична. У законодавству Краљевине Југославије не постоје термини “братоубилачки рат” нити “два покрета отпора”. Постојала је само држава са својим законима и њена војска. Партизани су били пета колона и криминалци.
* Где је ту помирење? Може ли “Равна гора” да изазове нова истраживања, расветљавања…
Самарџић: Комунизам је тоталитарна идеологија и о помирењу не може бити говора. Приче о националном помирењу зато су потпуно неосноване.
Јанковић: Зашто после деведесетих нико у Србији није снимио ниједан ревизионистички партизански филм? Последњи партизански филм је “Секс-партијски непријатељ број један”. Хрвати су имали филм “Живи и мртви”, где су домобране поставили као нормалне и обичне људе са истом врстом страха и проблема. То је нека врста ревизионизма који ми нисмо имали.
Када је реч о партизанским вестернима, везано је за причу од малопре, као добар пример може да послужи филм “Мост”. У њему ниједан јунак нема лично име, већ актери носе универзалне надимке – Тигар, Инжењер… То је деперсонализација која омогућава да се филм гледа ван идеологије.
Оташевићева: Овај разговор нас је довео до закључка да о “Равној гори” може да се говори из два угла – шта је у њој историјска фактографија и какве ће последице да произведе. Други угао је како она делује као медијски производ. Мој став је ту јасан. Сматрам да је серија спора, досадна, да нема јаке мотивације ликова, да није постигла експресију која гледаоце везује за серију. Велика је штета што није боље урађена.
Јанковић: Ми као народ имамо неки бесмислени осећај за поетску правду. Деведесетих година сви око нас су снимали другачије филмове. Хрвати су правили филмове у којима је врло јасно било ко је агресор, а ко жртва. Став наших аутора је био – сви су криви. То имамо у “Дезертеру” Жике Павловића, исти случај је и “Вуковар, једна прича”, па чак и “Лепа села лепо горе”. Ми смо тако осећали, и радили.
ПЛАНИНИЦА НИЈЕ ИМАЛА УЧИТЕЉА
* На мети критичара серије су и не тачни топоними који се користе у серији. Пажљиви гледаоци приметили су Калуђерске баре код Маљена, иако се тај топоним везује за планину Тару.
Оташевићева: За серију би било боље да се радња одвија у фиктивним топонимима, а не на реалним локацијама. Тако би овакве критике биле избегнуте.
Самарџић: Проверио сам и лик сеоског учитеља из серије и сазнао да је априла 1941. у Планиници радила – учитељица. Сви учитељи у околини били су у четницима, а двојица су чак 1941. свирепо убијени од партизана.
Оташевићева: Такав детаљ у играној серији уопште није битан. Важан је јунак, а ни историјски није спорно да су школовани млади људи били ти који су из Београда донели партизански дух у народ.
Самарџић: То је још један доказ колико још гледамо на догађаје из прошлости из старе визуре. Већина интелигенције, учитеља и школованих људи били су у четницима. Подметнута је и теза да је гро омладине био у СКОЈ-у. И данас се смишљено тврди да су комунисти били студенти, ђаци и учитељи, а да су четници били неписмени.
Јанковић: Истини за вољу, и већина српских партизана до 1944. није знала за КПЈ, нити за Јајце. Њима је најважнија била борба за слободу, и то им је било сасвим довољно. Право редитеља јесте да креира драмски сукоб и да се служи поступцима који му се чине погодни, па и да учитељицу замени учитељем.
Вечерње новости
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
