Емир Кустурица: Браним Србију јер се плашим повратка нацизма

За редитеља 2014. није обична година. Покушава да одбрани „ослабљену, малу и често у историји јадну, али никад неслободну Србију” од покушаја ревизије историје.

– Радим то због слободе коју уживам и која ће ми бити угрожена ако се настави ревизија и ако се нешто што је закуцано у историјским књигама као истина мијења у своју супротност. Ја се, морам да признам, плашим повратка нацизма – каже Кустурица.

У години у којој се обележава стогодишњица почетка Великог рата, европска штампа свакодневно доноси чланке на тему ко је крив. Последње у низу је писмо градоначелника Лондона Бориса Џонсона под насловом „Немачка је почела Велики рат, али левица не може да поднесе да то каже”.

– Ова ће тема постати ствар тензија и питања какву Европу жели Енглеска, односно какву Европу жели Њемачка. Једна број чланака је на трагу те идеје Меркелове, да Европа мора бити снажнија под Њемачком, а ови други, Енглези, говоре о томе да је непристојно правити ревизију историје и питати се ко је крив за Први свјетски рат кад се зна да Версајски уговор има члан 231. у коме се окривљује Њемачка и да је Хитлер био тај који је дошао на власт захваљујући, између осталог, и обећању да ће кад-тад да скине из Версајског уговора тај члан. А најзгоднија за то поткусуривање је ослабљена мала, и врло често у историји јадна, али никад неслободна Србија – каже Кустурица.

Кустурица је ову годину започео у Андрићграду објављивањем преписа писма Оскара Поћорека, босанског гувернера, министру финансија Леону Билинском, у ком најављује рат годину дана пре атентата у Сарајеву.

– Писмо се појавило као потреба да се актуелизује један аспект тог писма и да се заправо садржај тог писма изнесе поново на увид јавности управо због повратка ревизионизма историје. То је други по реду покушај ревизије историје (први је био између два рата у Америци), а долази из пера енглеског историчара Кристофера Кларка, који нас оптужује да смо срушили транснационалну Аустроугарску, и Маргарет Макмилан, која Младу Босну упоређује са Ал Каидом, што је цинизам невиђених размјера – каже Кустурица.

Постоје, каже он, „свежњеви, читаве гомиле писама, које говоре о томе како је Србија Бечу слала сигнале да Фердинанд не долази у Босну, и да један свијет који Србија и српска власт није могла да обузда упућује на то да би могло доћи и до убиства престолонаследника. Постоји писмо шефа загребачке полиције шефу бечке полиције, на које је овај Бечлија остао глув, а у њему дословце стоји да се припрема атентат”.

Не правдајући тираноубиства, која су честа у историји, па и данас присуствујемо убиствима тиранина уживо (Чаушеску, Гадафи, Садам Хусеин), Кустурица брани Младу Босну и Принципа.

– Млада Босна није била једина револуционарна организација у то вријеме. Била је то и Млада Италија чији су чланови покушали да убију Фрању Јосифа, цара. Није то изолован покрет, то је био јаук читавог свијета, који је у то вријеме, кад је капитализам почео да цвјета и да се развија, био замајац промјена. А та катарза Првог свјетског рата не може да се припише Србији, зато што је Србија одрала своје биће да пошаље толико сигнала Бечу да би престолонаследник могао да буде убијен. Ревизија историје којој присуствујемо и страх да ће нам слобода бити ускраћена нешто је због чега о свему томе треба говорити.

Историјски институт у Андрићграду, најављује Кустурица, ускоро ће објавити стенограме са суђења Гаврилу Принципу, где ће се видети да је њему суђено у незаконитом поступку (јер Аустроугарска није ратификовала анексију БиХ) и из заборава вратити причу о Ваљевској болници у којој су заробљени доктори заједно са нашим докторима лечили војнике и са једне и са друге стране.

– Аустријски официри чекали су Принциповог адвоката Рудолфа Цистлера са сабљама након суђења. Изашао је на споредни излаз. Босанске власти су хтеле да га дају на Војни суд, где га чека смрт. До суђења није дошло, а Цистлер је „само” протеран из Сарајева – прича сценариста и редитељ филма „Како сам бранио Младу Босну” Срђан Кољевић.

Објављивање фотографије Хитлеровог личног фотографа у недељнику „Време”, на којој за рођендан 20. априла 1941. године прима поклон донет из Сарајева – спомен-плочу Гаврилу Принципу, у први план избацило је тезу да је Први светски рат одиграо одлучујућу улогу у формирању Хитлеровог става према Србима.

Наслеђе на Балкану

Принципово наслеђе на Балкану остаје крајње контроверзно. Током југословенске ере, слављен је као ослободилац, а улице у Београду још носе његово име. Гроб Принципа се данас налази у капели видовданских хероја у Сарајеву. Ауто, Гаврилов пиштољ и окрвављена униформа Франца Фердинанда налазе се у Војноисторијском музеју у Бечу. Метак који је убио Фердинанда изложен је у чешком граду Конопиште. У време атентата, Принцип је био сувише млад за смртну казну, па је осуђен на двадесет година затвора, где је био изложен мучењима.

Казну је служио у чешком Терезину, где је и умро од туберкулозе 28. априла 1918, мало пред крај Првог светског рата. При крају живота је био због лоших затворских услова врло ослабио и имао око четрдесет килограма.

У унутрашњости ћелије смештене у тврђави Терезин, данас само окови за које је Гаврило Принцип био свезан сведоче о његовој мученичкој смрти. На зиду испред ћелије уграђена је скромна плоча с именом затвореника.

Блиц