Јединствен случај крађе и прекрађе српског језика и хрватског писма

(Српске институције данас уопште не схватају какву и колику штету наносе у вези са српским језиком и његовим писмом ћирилицом своме државотворном народу који те институције и раднике у њима прилично добро плаћа за велику штету које оне наносе српском језику, српској ћирилици задржавањем у нормирању уз писмо и параписма, па тиме и општу штету српском народу.)

             Оно што су учиниле хрватске језичке институције у току Илирског покрета на српско-хрватским подручјима у оквиру Аустроугарске, као и српске језичке институције у оквиру српског С(е)рбокроатистичког покрета на српским језичким  подручјима у 20. веку – представља, без икакве сумње, посве јединствен случај у светској пракси.

Најпре су представници Илирског покрета међу Хрватима, у сарадњи С Вуком Стефановићем Караџићем, (1787-1864) – уз његову помоћ, а у „присуству“ Беча – преузели Вуков (српски, штокавски) језички стандард за свој језички, књижевни израз, без преузимања Мркаљ-Вукове верзије ћирилице, а онда су српске језичке институције у другој половини 20. века – спровођењем конспиративно наложене „постепене замене српске ћирилице хрватском латиницом“ – преузели србокатоличко и хрватско абецедно писмо – гајицу, па је то латиничко писмо данас на подручјима српског језика, као и у самој Србији масовно преовладало. Однос је око 90:10 за хрватску гајицу у односу на српско ћириличко писмо које је међу Србима православцима било готово стопостотно писмо у најмање десетак векова. Данас су Срби полатиничен народ на путу да сасвим буде истиснута ћирилица и из Србије.

Паметном није нимало тешко схватити да је преузимање српског језика код Хрвата имало изузетно корисне последице по хрватски национални корпус. Они су се на Вуковој реформи народног српског језика, тачније на култивисању народног српског језика и на његовој основи успостављање језичког стандарда брже и лакше национално и политички објединили, а истовремено је тај језички стандард олакшао  убрзао прикључење (асимилацију) Срба католичког верског опредељења у хрватску националну заједницу. То што велики број грађана на подручјима данашње Хрватске у оквиру Илирског покрета нису били аутохтони Хрвати само показује да је у тој хрватској националној експанзији и прихватању српског језика за њихов књижевни језик Беч одиграо важну улогу, а посебно у томе да Хрвати не прихвате српски језик за свој књижевни језик на Вуковој српској ћирилици, него на посебно за њих сачињеном латиничком саставу писма које је у принципима сачињавања писма личило на српску азбуку, али су и остале принципске разлике које нису успеле да надоместе ни Вукови савети ни Даничићева практична графијска латиничка делатност.

То преузимање српског језика (к)од Хрвата у 19. веку није било сасвим прикладно звати „крађом српског језика“  (можда је тачније рећи да је то била „полукрађа“, јер се српске институције нису противиле ни жалиле због тога, него су у том преузимању касније активно учествовале, посебно у време комунистичке владавине у Југославији и Србији.

Дакле, није тешко исправно закључити да је хрватско прелажење на књижевни језик Срба из Вукове реформе хрватској нацији донело само корист без икакве штете. А чињеница да су Хрвати успели да тај језик приме на свом писму, што је без примера у свету, такође је користило Хрватима. У свим случајевима преузимања језика сви други народи су уз језик преузимали и писмо дотичног народа (Американци, Аустралијанци, Канађани и многи други у случају преузимања енглеског језика, као и у случају, на пример, у Европи пореузимања од Аустријанаца немачког језика и писма. Околност да су Срби и Хрвати били дуго измешани међусобно, та језичка граница између Срба и Хрвата није била тако оштра и у потпуности јасна.

Преузимање српског (Вуковог модела) језика од Хрвата приближава се више крађи онога момента када је почело национално чисто преименовање тог језика у „хрватски језик“, као да језик Хрвата нема никакве везе са Србима и њиховим језиком.

1. Опште латиничење Србије и Срба (не)слућена  штета за Србе

У вези с писмом слика стоји сасвим друкчије, и то на чисту штету Срба и њихове миленијумске ћириличке писмености, књижевности и културе.

Хрвати су, преузевши српски језик, поста(ја)ли врло активни у „култивисању“ српског језика на самосталан и специфичан „хрватски начин“. Тако су га све више чинили „хрватским српским језиком“, слично као што су Американци стварали „амерички енглески језик“. Хрвати су често ишли на свесно, планско стварање  разлика, неретко и на тај начин што би у стандардизацији, посебно у лексици, узимали српске речи које су Срби током векова напуштали. Рецимо, реч „тисућа“ користи се у Душановом Законику (средина 14. века), а данас се то узима за „хрватизам“, јер су Срби ту реч напустили у корист речи „хиљада“. Мноштво је таквих „разлика“ у лексици. У фонетици, морфологији, синтакси готово да нема никаквих разлика. Нешто је ситнијих разлика више у синтакси, али никако толико да се с Хрватима не бисмо могли споразумевати. Лингвистичко је опште правило да је реч о истом језику све док се два народа могу разумети без превођења. А то је случај, пар екселанс, у језику Срба и Хрвата.

2. Вербално и физичко насиље против српске азбуке

Код Срба је преузимање писма ишло на сасвим друкчији начин.и данас је хрватска абецеда у Србији хегемонистички примљена у 90-ак одсто случајева писања српског језика. Латиничење Срба је ишло под разним врстама насиља и смишљено преко политичких притисака, конспиративних налога, преконоћних замењивања табли са само латиничким писмом. Латиничење Срба до данашњег степена стизало је путем притисака разних врста, ширењем заблуда о преимућствима латиничког хрватског писма у односу на српску ћирилицу која је добијала епитете: „застарела“, „сељачка“, „простачка“, „неподесна, непримерена за Европу и свет“ (како да ће се српска ћирилица узимати за писање других језика!), „превише једноставна“, па чак касније „фашистичка“, „четничка“, а у данашње време чак и „силоватељска“ (Александар Кравић био је „против силовања грађана ћирилицом“). Дакле, ћирилица је постала, и то данас, једино писмо на свету којим се „силују грађани“, Срби пре свега, пошто је њих, природно, највише у Србији“. Кравић је 2013. године окарактерисао српско писмо ћирилицу с јаком потентном „моћи“ да се једино тим писмом могу Срби и други грађани „силовати“.

Све то говори колико су вербално и насилно данас „модернизовани“ начини за континуитет у хиљадугодишњим прогонима, законским забранама и укидањима права Срба на своје писмо ћирилицу у своим српском  језику. Чак је било представника неких националних мањина у Србији који су тражили да имају право да Србима они одређују којим ће писмом Срби писати српски језик, што је нечувени светски и европски апсурд у вези са писмом Срба у њиховом језику. А ових дана буквална чекићања од екстремиста у Хрватској (Вуковар) по ћирилици као да мало кога превише чуде јер је непријатељски однос према српском писму ћирилици дуга и редовна традиција и толерантна и разумљива пракса у мржњи према Србима, па и том српском културолошком симболу.

Дакле, велика је разлика у својевољном прихватању Хрвата српског језика, а у прихватању латинице (к)од Срба засновано је на континуитету насилног односа према овом миленијумском традиционалном писму у Срба.

Српске државне, политичке и научне институције у Србији дуго су (зло)употребљене у смишљеном, планском, циљном латиничењу Срба, које је било у склопу разбијања, одсрбљивања, поништавања, понижавања и обесмишљавања свих српских националних вредности. Српска ћирилица је у томе била најраније и прва на удару.

Од латиничења (замењивања и на тај начин затирања ћирилице) Срба у њиховом језику Срби не могу имати ни једну једину корист, а могу имати многобројне и велике штете. Та штета се, пре свега, исказује у нестајању српске азбуке, у њеном замењивању гајицом, чиме се, практично, заслугом српских институција, за српски новац шири по Србији нека врста хрватске поткултуре и хегемоније у којој Срби губе своје идентитетско својство и дуготрајно бивство и тако постају лак плен за данашња и будућа одсрбљивања и поробљавања па онда асимиловања Срба, баш како се то извело с готово свим Србима католицима у процесу асимилације највећим делом у 20. веку.

3. „(Општесрпска латиница“ попримила је обрисе „црног хумора“

Најжалосније је у свему томе што српске држане, научне и културне институције нису уопште свесне шта ће Србима донети уникатно лукаво идеализоивано „богатство двоазбучја“ којег се одриче цео свет у својим језицима, као ни тога какву данашњу и будућу националну, државну, културолошку и цивилизацијску штету омогућују Србима тиме што српске институције још, ни после седам година, не занима исправна, усклађена с праксом целог света, одредба у Члану 10. Устава Србије у коме је Србима, практично враћено ћириличко једноазбучје које влада у свим светским језицима и народима. Латиничење Срба је толико ушло у српске институције, тако да оне уопште не схватају зашто нико други у свету не ради у вези са својим језиком и писмом како то данас још раде српске институције на штету свога државотворног народа који те институције и раднике у њима прилично добро плаћа за штету које оне наносе српском језику, српској ћирилици и, тиме, српском народу.

Кад се томе дода чињеница да су поједини српски лингвисти и филолози схватили да могу нешто добити Срби ако се фалсификаторски преименује хрватска гајица у „(опште)српску латиницу“, та врста крађе имена туђег писма поприма садржај „црног хумора“.

Драгољуб Збиљић (12. јануар 2014)