Борис Џонсон: Немачка је заподела Велики рат, али левица не може то дa призна

На ову стогодишњицу, важније је но икада да се према истини односимо са поштовањем

(Телеграф, Лондон, 6. 1. 2014)

Један од разлога што сам конзервативац је и да, на крају крајева, једноставно не могу да подносим интелектуално непоштење левице. Већ са осамнаест-деветнаест година сам открио да сам почео да мрзим, како сам видео, то да левица увек покушава да замаскира неугодне чињенице из људске природе, или да одбија да изнесе једноставне истине – и није ми се допадао лицемеран начин њихове увређености и покушаја да те ућуткају кад год си избрбљао неку такву истину.

Дозволите да вам дам садашњи пример таквог става. Тужна је, али непорецива истина да је Први светски рат – са свим његовим убиственим ужасом – био пре свега последица експанзионизма и агресије Немачке. То је непорецива истина коју је недавно поновио и Макс Хејстингс (Max Hastings) у својој одличној књизи[1], а то је поновио и Мајкл Гоув (Michael Gove) [државни] секретар за просвету. Ја верујем да је та анализа у основи исправна – и, што је још далеко важније, да поводом стогодишњице тог рата ту истину треба да упамтимо.

Стоји чињеница да, авај, баш нико из савремене Лабуристичке странке не сматра да би било учтиво да се та истина понови. Према лабуристичком представнику за просвету, Тристраму Ханту (Tristram Hunt), „грубијански је и ружно“ да се тако нешто изрекне. У свом чланку у јучерашњем Обзерверу (Observer) каже[2]: „Шокантно је“ да настављамо да се стално фокусирамо на „милитаристичку Немачку која стално хушка на рат и империјалистичку агресију“.

И – наставља тако, у тексту који заслужује Нобелову награду за лупетање, са нечим што личи на некакво мућкарошко оправдавање Кајзера и његових генерала. Оптужујући – упире прст на, ма како то запањујуће било – Србе. Окривљује Русе. Оптужује и Турке што нису успели да одрже у целини Отоманску империју, а на једном месту и нас оптужује да смо били сувише оштри у својим осудама ратоборне [пруске] јункерске класе. Тврди да „савремена наука“ данас верује да смо „потценили интерну опозицију немачког естаблишмента Кајзеровим идејама“ – као да би то икако могло да побољша ствари.

Па, можда је било, што оно Хант мисли, и нешто више „интерне опозиције“ Кајзеру. Ма ко су били – ти интерни опозиционари, а много су баш и били од користи, зар не? Немачка је баш била та која је гурнула Аустрију да започне рат против Србије. Немачка је била та која је објавила рат Русији, 1. августа 1914. године. Немачка је била та која је одлучила да је неопходно да изврши инвазију Луксембурга, а Немачка је и била та која је применила Шлифенов план (које је, онако, узгред буди речено био сачињен још тамо 1905. године), и послала своју војску да разбије све кроз неутралну Белгију на путу у Француску, у коју је и продрла.

Па, забога – зашто је онда било неопходно да после неког инцидента у Сарајеву уследи инвазија Француске? Сигурно да није било неопходно. Оно што је био погонски импулс иза те кланице била је чежња немачког режима да се оствари судбина Немачке као велике европске силе и да се задобије престиж и интернационална моћ која следује једној империји. Због тога је и Тирпиц стално повећавао немачку ратну морнарицу – и то упркос напорима Британије да се оконча трка у наоружању. Зато су Немци и пробали да заплаше Французе када су оно послали топовњачу у Агадир 1911. године.

То је, укратко, оно зашто су милиони изгинули у рововима западног и других фронтова –  њих 15 милиона. Још је већа трагедија по Немачку и по свет било то што се, у размаку од свега две деценије после краја овог рата, појавио још један немачки вођа који је одлучио да оживи у суштини истоветни војнополитички циљ – огромну експанзију утицаја Немачке у Европи и ван ње. Мада је Хитлер у ствари био и још гаднији и милитаристичкији од Кајзера, није била случајност то што је користио врло сличан план: прво освојити Француску и Низоземље, па онда навалити на Русију.

У оба рата, огроман број Британаца – војника и цивила – изгубио је животе у борби да се спрече те сумануте амбиције. Они су се, у суштини, борили на исправној страни и не сме се забрањивати помињање те чињенице. Други светски рат је неизбежно израстао из Првог – а бојим се – и у једном и у другом, тежина одговорности неизбежно почива на плећима Немачке. То је чињеница коју нам не смеју забрањивати да данас тврдимо – и то не само ради истине – него и ради саме Немачке у 2014. години.

Хант је крив због изговарања потпуних бесмислица, али испод тог његовог буђавог трућања о „мултиплим историјама“ има нечег што он замишља да је неки пријатељски инстинкт. Ови ратови су били подједнако језиви Немцима, као и свим другима, и Немци данас свакако јесу наши пријатељи. Хант не жели да комеморација 1914. године пружа прилику ксенофобији, национализму или псовању Шваба, а ја се у том погледу потпуно слажем с њим.

Сви ми желимо да мислимо о Немцима онаквим какви су данас – сјајна, мирољубива и демократска земља; један од наших најважнијих глобалних пријатеља и партнера; земља са невероватним технолошким достигнућима; са неупоредивим културним богатством и цивилизацијом. Али, оно што Хант није у стању да схвати – у свом ситничарском левичарском замагљивању истине – јесте да он тиме у ствари вређа изузетна духовна достигнућа савремене Немачке.

Немци су данас такви какви су, баш због тога што су били искрени према себи, и зато што су током претходних 60 година били болно доследни у схватању ужаса онога што су починили. Они не покушавају да то гурну у страну. Они не окривљују Србе за рат 1914-1918. Не криве ни Русе, ни Турке. Они знају цену коју су платили за [свој] милитаризам у 20. веку.

Не покушавају да смањују, умекшавају или проширују кривицу за тај конфликт. Покушали су то током тридесетих година [20 века] и добро знају да на том путу лежи лудило. Немци знају истину о  светским ратовима и о својој улози у њима. Научили су – и променили се. Била би катастрофа да се данас та истина замагљује. Никако не могу да поверујем да аутор овог тупавог чланка у Обзерверу предлаже ревизију учења историје у нашим школама.

Ако Тристрам Хант озбиљно негира да је милитаризам Немачке био у корену Првог светског рата, онда он није способан за свој посао – било то у опозицији, или у влади – и требало би да поднесе оставку. Ако не порекне ту чињеницу, дужан је да одмах изнесе објашњење.

Аутор је градоначелник Лондона

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис / Стање Ствари

[1] Прим. ВК: Макс Хејстингс: Европа креће у рат 1914. Catastrophe: Europe Goes to War 1914, William Collins, London, 2014.

[2] Прим. ВК: Tristram Hunt: Michael Gove, using history for politicking is tawdry, Observer, 4.1.2014.