Слободан Турлаков: МАНГУПСКИ МАНИРИ

Свашта се дешава, још више прича и хвалише, много више но ранијих дана, користећи, ваљда,  метеж око њихове Нове Године, како би многе  неистине и обмане лакше прогурали и прошле.

Одиста, никад у овој земљи нису постојале тежње за толиким обманама, никад се власт није односила према народу као толико недораслом, готово сулудом, да не може да схвати како се са њим манипулише и од њега ствара нешто што више нема сувислог имена.

Тако је премијер саопштио да ће 21. јануара 2014, тј. наводним почетком преговора са ЕУ, бити остварен генерацијиски сан Србије. Шта више, да је тим датумом, његова Влада и првог потпредседника (П.п) остварила највећи резултат у историји Србије!

Које су то генерације које су сањале тај и такав грозоморни сан?

А онда, треба имати храбрости и смелости комунистичког злонамерног незнања, па прескочити толике историјске догађаје које је доживела и створила српска земља, почев од Првог српског устанка до пробоја Солунског фронта, па тврдити да је отварање дуготрајних преговора са ЕУ, највећи резултат у историји Србије. И у исто време, без стида и срама, учествовати у обележавању 99. годишњице Церске и Колубарске битке, чији су резултати постали примери за углед генералштабних уџбеника, чак и наших непријатеља!

Чуло се ових дана, од П.п-а, како  „Без њих двојице, председника и премијера, тешко да бисмо  могли да постигнемо све што смо започели“. Наравно, није рекао што су то започели а шта постигли, тек та изјава је чисти политички блеф или маркетинг, тј. настојање да се изглади сукоб између те двојице.

Међутим, кад је реч о сукобу, непрестано се истиче како  између председника и П.п-а, влада потпуна сагласност. Али, портпарол П.а, министарка енергије, што се некад звало гласноговорник или звучник, изјавила је да је „штета  што је Оливер Антић  остао и даље саветник председника Николића“ Другим речима, рекла је она што јој је П.п. наложио да каже, што она иначе непрестано ради а што, уосталом, сви знају, а што јасно говори о односима између њега и председника, а што се већ све теже и теже крије.

Ипак, треба рећи, да је Оливер Антић био једини високо образовани кадар, који је својим образовањем и вишегодишњем професорум на Правном факултету, био главни гарант за колико- толико паметно и уљудно понашање и деловање СНС–а. Изласком из странке, она је грдно оштећена, а он је спасао свој морални кредибилитет од свакојаких дивљачких поступака у политици странке, док је  председник  његовим задржавањем за свог саветника, стекао вишеструку сигурност, коју би без њега довео у питање.

Дакле, тзв. државни врх почиње или наставља своју недефинисаност и недореченост, у амбицијама, која се, уосталом, могла и наслутити, а која проистиче из њихове неспремности, да не кажемо неспобности, за положаје које заузимају.

Крај њих, постојали су и други играчи, од којих су неки реконструкцијом Владе, отпали, мада тим нису знатно поправили  њену способност и оперативност, већ и зато што је Владом  апсолутно владао П.п., као главни и свезнајући министар, док је званични премијер, држећи и министарство унутрашњих дела, самозадовољно статирао, све док се није чешће отискивао у Брисел, да би на крају потписао Бриселски споразум, тамо где му је баронеса Ештон прстом показала. Отад премијер почиње да се понаша осионо дрско, утолико пре што је постао миљеник САД и њеног овдашњег амбасадора, Кирбиа.

У Влади, фигурира као дежурни статиста – министар у континуитету, Веља Илић, који  би с времена на време изашао са неким својим сазнањима, да би зачудио публику, али само за један дан, колико је медијима било дозвољено да их саопштава. У том погледу, остварио је чак и један веома атрактиван „хек-трик“. Мада више – трик!, чиме се он већ одавно бави.

Први, кад је био члан комисије на Кипру, где је требало да учествује у откривању налазиште пара које је Милошевићева Влада изнела из земље и уложила их у тамошње банке. После неколико година (!!), Илић изјављује да су паре откривене и да је он тадашњој Влади ДОС-а, поднео извештај о томе… али, ствар је заташкана.

Други је био кад је открио потписани докуменат од Владиног овлашћеног лица, којим се Србија одриче власништва у Загребачкој банци, што је износило 2 милијарде ондашњих немачких марака. И опет – ништа!

Трећи се догодио ових дана, када је  у Скупштини изјавио да је  приликом потписивања Енергетског споразума са Русијом, којим је продат НИС и отворено питање „Јужног тока“, у време Коштуничине Владе, да су се министри, а и Воја са њима, нећкали око потписа, стално измичући Коштуници столицу, те он није имао где да седне, док Путин, као тадашњи премијер, није наредио да се донесе још једна столица! Није објаснио шта је било са првом столицом, да ли је неко прогутао.

Десило се то пре пет година, дец. 2008. године, у време предизборне кампање за председничке изборе, па је том потписивању, да увелича догађај, присуствовао и ондашњи председник државе Тадић.

Питање је да ли би Илић ово рекао у Скупштини, да то питање није, сад тек, поставила новопридошла чланица ДС-а Батићева, на које се сладострасно надовезао сам премијер, саопштавајући да је Тадић тада непотребно ишао у Русију, само да би се сликао са Путином, и тако појачао своје шансе на изборима против Томе Николића.

Може се са великом вероватноћом суњати да је речена новопродишла посланива ДС–а, „инспирисана од неких“, да постави у Скупштини, после 5 година!, питање око тог Споразума, како би разоткрила руске мућке, којима је Србији продаван гас по скупљој цени, него Украјини.

Заокужујући своје надовезивање на њено питање, премијер је, али тако закукуљено и замомуљено, не помињући цену, рекао да је то био „политички споразум“, и да је „крајње време да они који су га потписали, кажу нешто о томе“.

Аман, човече, крај толиких, у пуном смислу речи, политичких споразума, које је направила садашња Влада, најављујући њима инвестиције у милионима, па и милијардама евра, од којих ни један није пропраћен звечећим парама – чак се испоставило, да су неки кредити били спремни, али не и пројекти у којима би се уложили – а овај Споразум, донео је буџету, 2012, преко 100 милиона евра!

Дакле, порезом, а не – кредитима!

Кад су питали П.п.–а и он каже нешто о том Споразумом са Русијом, он је рекао, да нам је тај Споразум донео више користи, него штете.

Што га неко не упита: да од НИС-а нисте оснажили Буџет са 100 милиона евра, шта бисте радили, сем да опет трчите по нове кредите!

Нема шта, овој земљи недостаје газда, али не у виду политиканског диктатора, већ некадашњи српски газда, који је умео да барата и са влашћу и са парама, у корист српског народа.

Знано је да је Чеда Мијатовић, некадашњи министар иностраних дела, без знање осталих министара потписао Тајну конвенцију са Аустријом 1881. али кад је Аустрија 1885, зауставила бугарско напредовање од Пирота ка Нишу, и тако спасла бламажа Србију и још више самог краља Милана, Чеда је, после неког времена, рекао да се поноси као својим највећим делом, управо речени потпис на Конвенцију са Аустријом.

Зашто подсећамо на овај историјски догађај? Зато, јер је премијер, у свом скупштинском обраћању, тражио да се испрсе они који су потписали тај Споразум и да „кажу нешто о томе“! Да је премијер у своје време учио српску националну историју, он би знао нешто више о реченој Конвенцији, а не само да је она представљала издају краља Милана, па се не би упуштао у речена „испрсивања“. Али, да је Веља Илић озбиљан човек, који држи до свог достојанство и свог дела, он би запушио уста премијеру, примером Чеде Мијатовића, и рекао би му, да се и он поноси својим потписом, јер је спасао српски буџет, који су премијер, П.п, Динкић и остали развејали толиким  неразумним  трошењем, не само кроз енормну администрацију!

Коначно, драго нам је да подсетимо премијера, да се и он дао сликати са Путином! И он, свакако, из маркетиншких разлога. И то још како! Раздрагано удворички, са устима од увета до увета, са стегнутом Путиновом руком, коју умало није ставио на своје срце! Још му је и наметнуо и пољупце, чак и трећи, на које Путин није био спреман, а што је сав свет на телевизији имао прилике да види!

Из којих ли је разлога, са којом намером и са којим оправдањем је премијер направио горњу слику, али и са којим је моралом, Тадићу и осталима, пребацио речене намере, а још више потребе и употребе, кад се и он њима послужио.

Ето, којом се и каквом „истином“ служи скупштинска говорница!

И наравно, још ће и колико ће служити. Свима.

Српски културни клуб