Београд – Народна пословица „здравље на уста улази“ последњих година као да све више губи смисао, с обзиром на то да су вести о „отровној“ храни коју једемо постале наша свакодневница. О томе да ли су ГМ организми опасни или је реч о техници узгајања, која би могла да реши проблем глади у свету, за „Живот плус“ говори професор др Јанош Берењи из Института за ратарство и повртарство у Новом Саду и председник Секције за оплемењивање организама Друштва генетичара Србије:
„ГМО настају у битехнолошким лабораторијама применом генетичког инжењерства са циљем да се плански промени, односно побољша геном циљног организма. Циљни организам може да буде микроорганизам, биљка или животиња. Трансген који се додаје геному циљног организма може да потиче из исте врсте или из неког другог потпуно несродног организма. Трансформација, односно трансгенеза се изводи на нивоу ДНК и ћелије, после чега се цео систем подиже на ниво биљке. Новостворена биљка носи трансген у свакој својој ћелији, па га чак предаје и потомству.“
Да ли је здравље људи угрожено генетски модификованом храном и у којој мери?
На ову тему воде се опсежне дискусије. Противници ГМ хране сматрају да су последице генетичког инжињерства и уношења страног гена непредвидиве. Лако се може догодити да трансгене биљке, као храна садрже за човека штетне материје. Научни став је да је ризик од потенцијалне опасности сувише мали да би унапред осудили ГМО због и даље недоказане токсичности хране. Уосталом, 15 година колико се ради на ГМО је кратак период да би могло објективно да се сагледају негативне последице. С друге стране, током преношења гена из једног у други организам, може да се догоди да се уз пожељна својства пренесу и непожељни генетички фрагменти.
То могу да буду алергени, као што се догодило код преношења гена из бразилског ораха у соју. Свидело се то некоме или не, скоро је сигурно да ће зелена биотехнологија временом заузети своје место међу другим иновативним технологијама. Једино чиме се стручњаци руководе је производња све веће количине хране неопходне планети и осигурање њене здравствене безбедности, уз очување човекове околине.
Како практично изгледа ГМО?
Рецимо генетски модификован кукуруз је отпоран на инсекте, јер се у њему налази ген одређене бактерије који ствара токсин против штетних инсеката. Овакав кукуруз се сам бори против штеточина које га нападају. Соја је, с друге стране, модификована са трансгеном из једне земљишне бактерије. Омогућава неутрализацију најпродаванијег хербицида на свету за уништавање корова. Ген отпорности на хербициде у светским размерама поседује још памук и уљана репица.
Посебну пажњу привлачи најновији пример трансгене сорте пиринча, која синтетизује бета-каротен, односно провитамин А. На овај начин „обогаћен“ пиринач могао би да спасе милионе деце у сиромашним деловима Азије од авитаминозе, с обзиром на то да обичан пиринач овај витамин не садржи. Међутим, не стоји прича да на овај начин може да се повећа принос. На принос утиче огроман број гена, а генетички инжењеринг није на таквом нивоу да све те гене може симултаним поступком да унесе у циљану биљку.
За крупан и неукусан парадајз често тврдимо да је ГМО?
По важећем закону, у нашој земљи није дозвољено гајење нити промет производа који садрже ГМО. Сходно томе, нема ниједног плода генетски модификованог парадајза. Крупни, тврди и неукусни плодови у продаји немају никакве везе са генетичком модификацијом. Њихова лоша својства су последица гајења у затвореном простору, пластеницима и стакленицима, где убрзано сазревање крупних плодова доноси највећи профит, при чему је квалитет потиснут.
Због чега се онда све чешће говори о „генетичком империјализму“?
Мултинационалне компаније, које у потпуности контролишу ГМО од развоја до продаје, окривљене су за стварање посебног вида владавине – „генетичког империјализма“. Он је посебно усмерен ка неразвијеним и сиромашним земљама, које немају другог избора већ да се куповином скупих производа вежу и у потпуности постану зависни од богатих. Истовремено, противници биотехнологије тврде да се на овај начин пробијају природне границе међу врстама, односно да се у лабораторијама обавља рекомбинација гена које никад у природи не би настале.
Понашајући се на такав начин генетички инжињеринг задире у сам генетички код живота, доводећи до промена постојећих и стварања потпуно нових живих бића. С друге стране, присталице биотехнологије наглашавају да се планском рекомбинацијом гена не пркоси законима природе и да је све што генетички инжењеринг ради заправо у интересу и задовољењу потреба човека.
Ипак, све је више ГМО противника?
То је зато што још нема прецизног одговора на то да ли је генетички инжењеринг добар за човечанство или не? Противници постављају питање каква је храна добијена на овај начин, било да је биљног или животињског порекла? Упозорава се и на опасност спонтаног преношења трансгена из генетски модификованих биљака у друге организме, као што су корови. Из овакве комбинације могу да настану „суперкорови“, отпорни на сваку врсту препарата који би требало да их униште. Шта то онда значи? На таквим површинама више не би могло да се гаје било какви усеви, осим генетски модификованих. Иста ствар може да се догоди и када је реч о стварању „суперинсеката“, такође отпорних на сваку врсту препарата. Постојеће културе, које нису ГМО, не би могле да се изборе за опстанак у новонасталим околностима – упозорава др Јанош Берењи.
Промене на желуцу, неплодност, убрзано старење…
Да ли је и колико генетски модификована храна здравствено безбедна, можда најбоље показује обављено истраживање на Универзитету централне болнице Шербрук у Квебеку у Канади. Испитине су труднице код којих су тражени ГМО састојци у нерођеним бебама. Анализа је показала да су позитивне на ГМО токсине у крви. Резултат истраживања доказује да се трансгени материјали нису ефикасно разложили и елиминисали током варења, као што произвођачи ГМО хране тврде.
По мишљењу научника, ово је веома забрињавајући податак, јер показује да су отрови у организам жена и у њихов плод ушли преко ГМО хране, „ефикасно заобилазећи дигестивни систем“. Међутим, дугорочно гледано здравствене последице су непознате, јер нису ни истражене, али могу да се очекују.
С друге стране, Америчка академија за медицину упозорава да су истраживања са ГМО показала да постоји шира лепеза болести до којих ова храна може да доведе. Код испитаника обухваћених истраживањима испољили су се имунолошки проблеми, промене на желуцу и цревима, неплодност, као и убрзано старење…
Србији е потребна заштита од ГМО
Извештај центара САД за надзор над болестима показао је да су болести повезане са храном, порасле од два до десет пута у периоду од 1994, када је почела комерцијализација Генетички модификованих организама (ГМО), до 1999. године. С обзиром на то да истраживања дејства на људско здравље нису спровођена дуго, не може са великом прецизношћу да се каже до ког степена ГМО храна може да буде опасна, али су се одређена штена дејства већ испољила.
Према речима америчког молекуларног биолога Џона Фагана, који је био један од учесника Међународне конференције о ГМО одржане у октобру у Београду, САД имају најдужу историју конзумирања ГМ хране, мада истаживања о њеном дејству на здравље нису рађена, „показало се да нешто са тим није у реду“.
Фаган је подсетио да је реч, пре свега, о фирмама које производе хемијска средства за заштиту биљака и којима је једини циљ стварање профита, па нису заинтересоване за последице. Тамо где расте ГМО, стварају се суперкорови, па су за њихово уништавање потребна све јача хемијска средства, што је изазвало болест код људи. Он је навео и да су становници Аргентине имали пробелема са здрављем, и да се није повећао само број оболелих од најтежих болести, већ и број сиромашних са 15 на 46 одсто пошто се смањио број других усева на рачун ГМО соје.
Фаган сматра да Србија апсолутно треба да заштити себе, као што су то већ учиниле Немачка, Италија и Француска.
Само 20 година пошто је 1953. године откривена тродимензионална структура ДНК, Херберт Бојер и Стенли Коен су створили први успешни рекомбинантни ДНК организам. Америчка агенција за храну и лекове одобрила је 1982. године први генетски лек – облик људског инсулина који производи бактерија. Први тестови у области генетски модификованих биљака (дуван) су спроводени у Белгији 1986. године, а 1987. први тестови у области генетски модификованих усева (дуван и парадајз) у САД.
Деведесетих година, појавиле су се прве комерцијалне ГМ биљке – дуван, парадајз и паприка, али се од њиховог гајења одустало јер су биле безукусне. Данас се гаје углавном ГМ индустријске и крмне биљке, највише соја и кукуруз, а нешто мање памук и уљана репица. У Европи је први генетски модификован усев – дуван, одобрен у Француској 1994. године.
„Према подацима из 2012. године, ГМО производи се гаје у свету на 170 милиона хектара, највише у САД, Канади, Јужној Америци, Индији и Кини, које имају више од два милиона хектара под ГМО засадима“, наводи стручњак Института за кукуруз др Снежана Младеновић Дринић.
З. Остојић Јоксовић / Новости
