Economist: Светска економија у 2014. или Зашто би оптимизам могао бити и лоша вест

Светски БНП: Процента промене куповне моћи у односу на претходну годину (F’CAST= предвиђено)

Добре вести о глобалном порасту само гурају навише интересне стопе, а смањују реформске апетите политичара

(Уводник Економиста, Лондон, 4. 01. 2014)

Међу америчким прогнозерима, од краја финансијске кризе, скоро је свака година почела са ружичастим предвиђањима – а ни ова није друкчија. Берзе су живахнуле, поверење потрошача је све боље, а економски прогнозери повећавају своја предвиђања раста за 2014. годину. Амерички индекс акција S&P 500 је, после пораста од 30% у 2013, што је био највећи годишњи пораст током скоро двеју деценија, сада на рекордној висини. Захваљујући Америци, чини се да је могућ релативни глобални пораст куповне моћи од скоро 4 одсто. То би било за скоро један процентни поен брже од 2013. године, и најбољи резултат током неколико година.

Па ипак, вреди се подсетити да је, скоро сваке године од тада, долазило до разочарања у та новогодишња задовољства. Највећа опасност за то овога пута лежи баш у том оптимизму.

Фискално попуштање

Широм богатог дела света, ствари изгледа да се крећу на боље. Опоравак Британије се, изгледа, убрзава (видети: чланак). Економија Јапана као да је довољно снажна да преживи предстојеће неизбежно повећање пореза на промет. Чак су и изгледи Европе мање суморни. Али – Америка је та која предводи овај опоравак.

Амерички раст је заснован на чврстим темељима. На првом месту, биланси домаћинстава и фирми су добри. За разлику од Европљана, који једва да су снизили своја приватна дуговања, Американци су далеко иза себе оставили мамурлук финансијске кризе. О томе сведочи пораст цена некретнина. На другом месту – ту је и јефтина енергија, године обуздавања надница и релативна слабост долара. Америка је конкурентна. Та два комбинована фактора изазвали су бржи пораст запошљавања – а повишење цена акција сугерише будуће веће потрошачко трошење средстава и више инвестиције. Најзад, ту је и опадање фискалних трошкова. Током 2013. године, федерална влада је, преко повишења пореза и смањења владиних издатака, одузела економији 1,75% БНП-а. Недавно договорено смањење буџета ће помоћи да се овогодишњи фискални притисак смањи на 0,5% БНП-а. Сви ти фактори могу да повисе раст у Америци у 2014. на око 3%, што је прилично више од њеног уобичајеног тренда пораста.

Повећани издаци америчких фирми и домаћинстава ће одасвуд – од Кине до Немачке –повећати тражњу за добрима и услугама. Амерички апетит за страном робом није онакав какав је некада био (текући дефицит је пао на најнижи ниво током 15 година – на 2,2% БНП-а: видети чланак), али њена економија је толико велика да ће њено брже повећање потрошње повисити извоз на целој планети. Ово повећање ће, са своје стране, побољшати и домаћа поверења тржишта – од Европе до Јапана.

Проблем је, ипак, у томе да трговински канали нису једини, а нису ни главни начин на који америчка економија утиче на остатак света. Много моћнији утицај имају финансијска тржишта – баш како то сведочи и данашњи пораст цена акција. Како америчка економија добија на снази, инвеститори могу очекивати да ће се Федерална резерва ускоро одлучити на своје прво повећање интересних стопа у односу на прву половину 2015. године. То би могло да доведе до наглог повећања приноса од обвезница.

Званичници Федералне резерве су јасно нагласили да – мада ће се смањити брзина њиховог откупа обвезница – они неће журити да повећају интересне стопе. Али, што је бржи пораст економије, то су и веће шансе да ће инвеститори почети да сумњају у та обећања. Тако је у Британији брзи пораст економије већ довео до очекивања да ће Енглеска банка повисити интересне стопе, мада она стално тврди да уопште не намерава да учини нешто слично. Ако брзи [привредни] раст у Америци доведе до наглог повећања приноса на обвезнице, то би могло довести и до поткопавања [привредног раста]. Уз то – узимајући у обзир утицај Федералне резерве на глобалне монетарне услове, то био могао бити и јак удар [на привредни раст] широм света.

Нешто суптилнији, али још увек штетан утицај је и у безбрижности и самозадовољству.

Политичари увек више воле да себи приписују заслуге за раст, него да предузимају болне реформе. Тако, на пример, најновије брљотине еврозоне око банковне уније показују небригу до које долази услед нешто бољих вести о економији, а та небрига јесте проблем јер је списак мера које се широм богатог света морају предузети врло дугачак. Америка има огромну групу хронично незапослених (видети чланак), као и брзи пораст броја радно неспособних. Британија ће остати опасно и рискантно ослоњена на пораст цена кућа и станова, ако не либерализује своја правила просторног планирања и не инвестира више у аеродроме, путеве и инфраструктуру. Еврозона не може да ужива у стварном просперитету све док не смањи свој терет приватних дуговања и не уведе своје младе на тржиште рада. Имајте све то на уму, ако већ почнете да се осећате јако поуздано.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис / Стање Ствари