КРВАВИ ПЛАНОВИ АУСТРОУГАРСКЕ: Систематско истребљење Срба

Систематско истребљење српског народа из Подриња и источне Херцеговине, с намером да се ту насели становништво лојално Хабзбурзима почело је у првим данима Првог светског рата. Рат је био идеална прилика да се активира план стварања „етничког зида“ – простора очишћеног од Срба у Босни и Херцеговини дуж границе са Србијом и Црном Гором, која се родила 1872. у главама тадашњих аустроугарских управитеља Босне и Херцеговине.

– Дошао је рат. Код нас се показао не само као страхота борбе државе против државе, него као страхота борбе државе против властитих држављана. Релативна већина наших суграђана, тј. сви Срби православни били су извргнути најстрашнијим прогонима – поручила је у меморандуму угарском премијеру грофу Тиси група босанских политичара 20. септембра 1918.

Ово буђење савести изазвао је продор јединица српске и црногорске војске све до Пала и страх од одмазде за злочине над српским цивилима. Чим су се српски ратници повукли због аустрогарске офанзиве етничко чишћење Срба се наставило.

– Није била реч о насумичним злочинима, већ о државној политици Беча. Само неколико дана после објаве рата Србији, Аустроугарска је обнародовала ратне прописе којима су Срби стављени ван закона као „непоуздано становништво“. Беч тада формира одреде „шуцкора“ од око 11.000 добровољаца, углавном муслимана, који су имали одрешене руке у решавању „српског питања“. Одмах је стављено у погон и 300 концентрационих логора за Србе. Њихове жртве до данас нису пописане – каже публициста и новинар Миша Тодовић.

Истражујући историју своје породице и села у фочанској области Завршје он се пре више од две деценије први пут суочио с прећутаном историјом етничког чишћења Срба у БиХ. Његова потрага за заборављеним жртвама траје и данас.

– С ћутањем о жртвама из 1914. срео сам се и у сопственој породици. Три брата мог деде стрељана су 1914. у Фочи а више чланова породице умрло је у логору у Араду, али о томе се веома ретко и опрезно причало. Тај мук разумео сам после открића документације о судском процесу Мати Бошкићу, аустроугарском судији који је 1914. извео на преки суд 72 сељака из Завршја, међу којима и малолетне дечаке. Сви су по кратком поступку стрељани – каже Тодовић.

Саговорник „Новости“ показује потресне извештаје са суђења Бошкићу због стрељања 72 цивила из Завршја у Фочи 1914. године. Судницу у Сарајеву тада је испунило осамдестак стараца, жена и деце очекујући задовољење правде. Нико није сумњао да ће Бошкић бити осуђен јер се током рата хвалисао да су „испод његових руку и пера стотине ишле на стратиште“.

Сведок Јања Поповић Стојановић је испричала да јој је шест мушких глава из породице живо закопано на стратишту у Шуковцу.

– Стрељан ми је отац, муж и брат. Маћеху Стану исекла је војска на њиви. Тражим да се крвник стреља…

На питање судије колику одштету тржи за побијене синове, старац Радован Матовић је кроз сузе завапио:

– Одштету? За моја два сина од 20 и 14 година? За моја два сина…

Ни мноштво сличних сведочанстава није био довољно јак аргумент за суд да казни Бошкића. Он је ослобођен, а опозиционе новине „Српска зора“ констатују: „Нажалост како се види, Аустрија се у овој Југовини повампирила“.

– О суђењу „шуцкорима“, који су чинили злочине од којих се ледила крв генерацијама Подрињаца није било ни помена. Ћутало се ради мира у кући. Слично се поновило и после Другог светског рата са злочинцима из НДХ. Нико није осуђен за затирање 120 српских села у Подрињу деведестих. Данас је због тог ћутања аустроугарски етнички зид реалност. Подрињске Србе које нису очистили ратови, однеле су економске миграције – констатује Тодовић.

Он наглашава да стрељања и депортације Срба у БиХ 1914. чак и неки западни историчари сматрају зачетком политике систематског истребљења једног народа, која је примењена широм Европе у Другом светском рату.

Иначе, о броју заточених и умрлих Срба у аустроугарским логорима:

– Из неких арадских докумената сазнаје се да је само 1915. било 11.000-15.000 српских интернираца и заробљеника, а да је умрло око 4.500 логораша. У Шопроњеку је једно време било око 8.000 интернираца. У Добоју је 1916. и 1917. сахрањено више од 1.000 деце испод десет година, а свега је умрло 4.500-5.000 људи. Ипак то су само делови слагалице српског страдања. Кључни документи у којима се жртве наводе поименично су нестали. Можемо да нагађамо да ли су намерно уништавани. На пример, из аустријског војног архива добио сам информацију да су спискове логораша из Арада послали у Архив БиХ, а у Сарајеву кажу да није код њих – каже Тодовић.

НАЈВЕЋИ ТАЛАС ЕТНИЧКОГ ЧИШЋЕЊА

Стрељања и депортације Срба у БиХ започели су у августу 1914. у Херцеговини и Подрињу, а касније су проширена и на цео Сарајевски срез. Највећи талас етничког чишћења изведен је 1915. после немачко-аустроугарске офанзиве на Србију.

– О условима живота у логорима остали су потресни записи малобројних преживелих интернираца. Сабијани су у подземне мемљиве ходнике где не допире светлост, у којима су се буквално гушили. Услед изнуривања глађу и неподношљивих животних услова избиле су епидемија пегавог тифуса, туберкулозе и других заразних болести, од којих су дневно умирале десетине мушкараца, жена и деце. Мртви су остављани по неколико дана међу живима – наводи Миша Тодовић.

Б.Субашић/ Новости