Усташе му пре 70 година узеле секу и још трага за њом

uzeli_mu_seku

Милош Милиновић не губи наду да ће наћи сестру Добрилу коју су усташе одвеле 1942. и коју тражи све до данас. Последњи пут се видели у прихватилишту „Каритас“ у Загребу.

Мићо,недај ме!

Овај вапај, који је изговорила, тада трогодишња, Добрила Милиновић, упућујући га рођеном брату, и данас, седам деценија касније, одзвања у глави Милоша Милиновића. Он верује да ће живети за дан када ће поново срести своју Добрилу, братски је загрлити и пољубити.

За Милоша Милиновића из Бањалуке, који је зашао у девету деценију, али је доброг здравља и свеже мисли, нема предаје. Као што свака нада умире последња, тако ни он не престаје да трага за Добрилом, коју је последњи пут видео у загребачком прихватилишту Каритас.

Ту су октобра 1942. допремљени возом из дечјег логора у Сиску и ту су се растали… Милош, десетогодишњак, и Драго шестогодишњак, упућени су у подравска села у околину Копривнице, а Добрила је остала у Загребу.

Милиновићи потичу из кнежпољског села Међувођа, код данашње Козарске Дубице. Вељко и Боса Милиновић имали су четворо деце Невенку (1927), Милоша (1931), Драгу (1936) и најмлађу Добрилу.
Убрзо после њеног рођења 1939. почиње рат, посебно трагичан за народ тадашњег Дубичког среза, уцртаног у мапе усташког стожера као побуњеничко подручје, чије становништво треба очистити, протерати, ликвидирати, а имовину и домаћинства спалити. А Јасеновац је био у суседству…

– Добро памтим да су Немци обезбеђујући експлоатацију рудника железне руде Љубија, често долазили у Међувође и сејали страх. У једном сукобу у фебруару 1942. са партизанима у суседној Мљечаници погинуо је мој отац Вељко.

Мајка је то стоички поднела. Само је бринула о нама, својој деци. Најгоре је, међутим, тек долазило. Јер, у лето исте године почела је велика офанзива на Козару, па смо се нашли у збегу – прича Милош.

– Ја, брат Драго и мала Добрила са мајком. Најстарија сестра Невенка већ се одвојила, помажући партизанима у позадини.

Козара и народ су се нашли у тоталном обручу моћног непријатеља. Сваки педаљ Козаре се нашао под ударима непријатељске ватре, под топовском и митраљеском паљбом, дејствовали су и авиони.

Заробљене мале Милиновиће са другом децом одводе у логор у Сисак и раздвајају од мајке. Ускоро их пребацују возом у Загреб.

– Прихватио нас је Каритас, организација тамошње надбискупије. Часне сестре су према нама биле пажљиве, трудиле су се да ублаже нашу муку. И ту смо били само неколико дана – наставља наш саговорник.

 

Милош, Драго и друга деца старијих годишта одвојена су од оних најмлађих. Тада су се растали са Добрилом.

– Мићо, не дај ме! – кроз сузе прозборила је и погледала у мом правцу Добрила.

Остала је у Загребу, а ми смо кренули према северу тадашње НДХ. Ја сам доспео у породицу Јосипа Воларића у село Голи, а Драго у суседно село Новачка. Оба су близу Копривнице. Помагали смо у пољским и кућним пословима.

Те породице су биле коректне према нама. Тамо смо дочекали крај рата. Након ослобођења нашли смо се у загрљају маме Босе и сестре Невенке, једино је недостајала Добрила.

– После ослобођења почео сам потрагу за њом. Као млади новинар Радио Тузле обратио сам се средином шездесетих за помоћ загребачкој „Арени“.

Тада је познати новинар Марино Зурл почео серију текстова под називом „Арена тражи најмилије“. Објавио је више од 180 исповести међу којима се нашла и моја.

Јавило се више читалаца. Наду су ми давали они који су је видели и који су тврдили да ју је усвојила једна загребачка породица. Наводно, моја сестра Добрила је тада живела у Пули. Засновала је породицу – каже Милиновић.

Писао јој је, каже, али она му је енергично одговорила да није његова сестра и да има своје родитеље.

Колега Марино Зурл, додаје Милош, је проверавао Добрилин картон у тадашњем Секретаријату за социјално старање Хрватске. У том картону је писало: Добрила је из Сиска дошла у Загреб 14. листопада (октобра) 1942. године. У прихватилишту је задржана до коначног решења случаја 27. листопада исте године.

Радиле у Немачкој

Мајка Боса и старија сестра Невенка, која је била у партизанима пре пада у непријатељске руке, су током рата послате на принудни рад у Немачку. Невенка је радила у фабрици муниције, а мајка Боса одржавала чистоћу у фабрици конфекције, негде у околини Хамбурга.

Спасила српску нејач

Акцијом српске добротворке Диане Будисављевић, Аустријанке рођене у Инсбруку, избављено је из усташких логора у НДХ више хиљада деце. Милош Милиновић верује да су он, брат Драго и сестра Добрила за којом трага седам деценија, били део ове велике хуманитарне акције, у којој је спасено на хиљаде српске нејачи. Многа од њих су касније усвојена. – У Дневнику Диана је записала да је само из Загреба на тај начин колонизирано око 5.000 православне деце… Због тога верујем да смо нас троје напустили дечји логор у Сиску захваљујући овој незаборавној хуманитарки и професору Беслеру – вели Милиновић.

Није, међутим, наведен начин на који је случај Добриле Милиновић коначно решен.

Милош Милиновић је данас сам. Сестра Невенка и брат Драго су, у међувремену, умрли, мајка Боса одавно. Он данас у срећном браку са супругом Горданом, позоришном глумицом, живи у Бањалуци. У нади да ће за живота наћи сестру Добрилу.

Извор: СРБИН.ИНФО