ДРУГА СТРАНА: Љуби га тетка

СРБИЈУ је напустио Божидар Ђелић. Именован је за извршног директора наводно највеће инвестиционе банке у свету, „Лазард“. Зашто баш он? Награда за неки обављен посао? Наравно. Добили смо га, сећате се, у пакету „демократских промена“, представљен нам је као један из групе спасилаца српске економије, звали су их експерти, човек пореклом из Србије којем је иста, причао је, важнија од међународне каријере.

Првих дана спавао је, и тога се сигурно сећате, на троседу код тетке. Једино што смо успевали да разаберемо из његове приче било је страшно, готово лудачко залагање за приватизацију свега и свачега; само приватизација и ништа друго, приватизација по сваку цену, спас се зове приватизација – телалио је по Србији у хору са још неколико идентичних ликова. Имали су иста одела, идентичне ципеле, исте лаптопе. Разликовали смо их само по именима која нам, пре тога, ништа нису значила. Једне је довео Ђинђић, друге неко ко је стајао иза организације назване Г 17. У међувремену се приватизације по сваку цену, као концепта, одрекао и његов идејни творац, нобеловац Пол Кругман. Српским економским генијалцима, изгледа, то нико није јавио.

Упропастили су све што им је пало под руку, без изузетка. Уништили су четири највеће српске банке (Беобанка, Инвестбанка, Југобанка, Београдска банка) а разлог је био техничке природе; 90 одсто српске привреде било је повезано са тим банкама. Да би се обавила „приватизација“ банке су морале под лед. То је један разлог, други је отварање простора за улазак у Србију страних банака. И то је урађено.

Укинули су – ти експерти, банкари, финансијски стручњаци – Службу друштвеног књиговодства (СДК), по оценама еминентних светских стручњака готово савршен облик пословања на релацији привредни субјекти – држава, само да би новопридошле банке узеле посредничку добит која је преко СДК ишла у државни буџет.

Ђелић је из Србије отпутовао као богат човек, богат по европским мерилима. Пре њега ову, на дужи период, изгледа, проклету земљу, напустили су министри, саветници, финансијски стручњаци, експерти чија смо имена већ заборавили, такође баснословно богати. Ено их у Лондону, Швајцарској, Бечу, Паризу, Америци. Обезбедили су материјално и пра-праунуке.

Често сусрећемо фаталистичка тумачења да за нас нема спаса јер се, ето, не зна и никада се сазнати неће шта се, на пример, у последње две деценије заиста догодило у Србији; у политици, приватизацији, безбедносним службама, банкарству, економији уопште… Нетачно. Све се зна, до најситнијих детаља. Постоје документа, извештаји са окончаних истрага, сведоци, банкарски рачуни… само је питање хоће ли се икада кренути у рашчишћавање, и у том послу ићи до краја. Историјско искуство каже да неће. Србија мора, ако хоће шансу да остане жива, скупа са Србима.

Ратко ДМИТРОВИЋ / Новости