На удару ЕУ и САД све земље и владе које су са Москвом потписале споразум о Јужном току

ДЕО ПРИТИСКА СУ И ПРЕТЊЕ ИЗБАЦИВАЊЕМ ИЗ ШЕНГЕНСКОГ ВИЗНОГ РЕЖИМА – НАВОДНО ЗБОГ АЗИЛАНТСКОГ ПИТАЊА

• Већ се плету озбиљне игре опште нестабилности Балкана, урушавања влада у свим државама које су потписале гасни споразум са Руском Федерацијом. Игре срачунате на изазивање високе конфликтности која би одговарала пре свега интересима САД и НАТО
• Од Србије се тражи и очекује да не шири ни економске везе са Руском Федерацијом и да негде поништи саму себе за неизвесни пут ка ЕУ. Јер, тај пут ће потрајати бар до 2020. или 2025. године
• Србија ће бити додатно уцењивана око Јужног тока који ће долазити не само из ЕК и моћних држава, попут Немачке или Велике Британије, већ ће тај притисак нарастати и унутар Србије. Долазиће од појединих партија из опозиције, а могуће је да и владајући врх у Србији буде посредно „уцењен” или под притиском

Пише: Томислав КРЕСОВИЋ, публициста

ЕВРОПСКА комисија ће у наредним месецима притискати Србију не само око добијања датума за почетак преговора са ЕУ већ ће покушати да Србију ставе изван шенгенском визног режима због наводног азилантског питања.

Србија ће бити додатно уцењивана око Јужног тока који ће долазити не само из ЕК и моћних држава попут Немачке или Велике Британије, већ ће тај притисак нарастати и унутар Србије. Долазиће од појединих партија из опозиције, а могуће је да и владајући врх у Србији буде посредно „уцењен” или под притиском.

„Премда тренутно није у фокусу овог проблема, Србија би морала да поведе рачуна да због Јужног тока у неком тренутку не дође до застоја у преговорима”,  рекао је Европски комесар за енергетику Гинтер Етингер. Притом је упозорио Београд да ће морати да доведе уговор са Газпромомо Јужном току у склад са европским прописима ако жели да избегне застој у преговорима о придруживању са ЕУ.

Гасни „хладни рат” ЕК и Русије ломи се, дакле, и ломиће се и преко Балкана и Србије.

ЕК планира да приступни преговоре Србије са ЕУ почну кад и преговори ЕУ-Русија о ревизији уговора јер су, по Етингеровом мишљењу, „два повезана и паралелна процеса”.

Етингер сматра да је и Србија већ члан ЕУ-енергетске заједнице и да мора поштовати њена тржишна правила.

ЕК ће наредних дана послати Етингер у Москву да преговара са руским министром енергетике Александром Новаком. Брисел не крије да жели ревизију већ потписаних билатералних уговора о Јужном току.

Комесар Етингер чак прети: „За Русију је боље да има регуларан гасовод кроз који тече гас, него да заврши са проблематичним гасоводом без гаса”.

ЕК ће покушати да дисциплинује све државе које су са Руском Федерацијом потписале билатералне споразуме о градњи трасе Јужног тока.

Вршиће притисак пре свега на Србију – да би и њу и њену владу уздрмале. Можда ће ствари водити и ка њеном паду и поремећају односа Србије и Русије, уз видне штете или додатна условљавања.

ЕК је под притиском Вашингтона и моћних гасних и нафтних компанија заинтересованих за алтеративни „Набуко” који је привремено „замро”.

Ти „играчи” желе да због побољшавања односа Русије и Украјине поведу „гасни конфликт” који би угрозио и виталне интересе ЕУ и сукобио ЕУ – пре свега Немачку – са Русијом.

Већ се плету озбиљне игре опште нестабилности Балкана, урушавања влада у свим државама које су потписале гасни споразум са Руском Федерацијом. Игре срачунате на изазивање високе конфликтности која би одговарала пре свега интересима САД и НАТО.

Поред гасног притиска и реалне претње Београду увођењем визног режима, који би предастављао нож у леђа власти у Београду и компромитацију Бриселског споразума и односа Србије и ЕУ, пласираће се и формулација „свеобухватна нормализација” односа са Косовом – уместо пуне сарадње са Косовом.

Ивица Дачић и Кетрин Ештон

ЕК, с једне стране, убеђује Србију да је јануар 2014. године почетак отварања преговора, а са друге се ствара политичка психоза притисака и изолације Србије која може бити индукована рецимо од Хрватске као чланице ЕУ. На тај начин се влада Србије доводи до урушавања и могућег пада и губитка позиције СПС-а у влади и премијерске фотеље Ивице Дачића који је политички ближи Москви, поготово у ресорима које држе кадрови СПС-а.

Таква опција притиска ЕК и САД на Србију јача евроскетицизам и неповерење у ЕУ, али и партије које по сваку цену  желе пут Србије у ЕУ.

Пут у ЕУ већине држава је до сада значио и улазак у НАТО. Неке државе ЕУ – попут Аустрије, Кипра, Финске, Ирске, Малте и Шведске – нису део НАТО, али не из геостратешких разлога већ због реалности да нису део природне геополтичке стратешке „дубине” која води на Исток и према Руском геополитичком интересу.

Србија је на том стратешком путу „укрштања” интереса ЕУ и Руске Федерације и ширења инфраструктуре НАТО на Исток са јаким војним базама у балканском региону и пре свега на Косову и БИХ.

Због тога САД сметају и веза Републике Српске са Руском Федерацијом и нтереси Русије који са Јужним током долазе у Србију.

Политичка реторика САД и НАТО команди показује значајну забринутост због руског утицаја у Србији који – по њиховом – на различите начине треба и мора да буде „неутралисан” ако Србија жели да добије датум за чланство у ЕУ и инвестиције из држава ЕУ током 2014. године. У пакету је, наравно, и подршка ММФ-а.

Недавно је премијер Дачић оценио да је његова влада највише урадила за пут Србије ка ЕУ. Сви знамо како и по коју цену. Али, очигледно је да то није довољно и да је потребно да Србија не шири ни економске везе са Руском Федерацијом и да негде поништи саму себе за неизвесни пут ка ЕУ. Јер, тај пут ће потрајати бар до 2020. или 2025. године…

Факти.орг