Драгољуб Збиљић: Србија сигурно није убила ни Ћурувију ни ћирилицу

(Ни за сасвим очигледно настављање и на улици геноцидног уништавања српске ћирилице у Србији не могу се оптужити ни држава ни народ, него институције Србије и појединци у њима – од председника Србије, до Владе Србије, министарстава, Матице српске, САНУ, Института за српски језик па све ниже од њих који су задужени за институционално спровођење Члана 10. Устава Србије.)

Тешко је поверовати државнику Србије – који је изјавио, како је пренео Фонет 30. децембра 2013. а то пренела готово сва средства обавештавања – да је „Држава убила Ћурувију“. Сигуран сам да то није истина.

Зашто не верујем, имам непобитан доказ – ја нисам, далеко било, убио никог, па ни Ћурувију, тврдим под сваком врстом одговорности.

Када би било тачно да је Србија (ако је то та држава коју државник јавно оптужује) убила не само несрећног Ћурувију, него ни било ког појединца, онда би то била стварно „геноцидна држава“, јер је геноцид (уништавање људског живота), по мом убеђењу, могућ и за много људи и за једног човека. Ако се лиши живота ма ко, то је за убијеног и његову породицу чист геноцид, јер за геноцид, колико знамо, није одређена тачна бројка, тако да Ни Хрватска није (оглашена званично нити је осуђена за толика убиства током Другог светског рата у логорима. Према томе, тешко је рећи да је и Хрватска „геноцидна држава“, а камоли Србија. Србија је још више негеноцидна јер ни у рату ни у миру цела држава никога никада није уби(ја)ла.

Ко и шта чини државу. Србију, али и сваку другу државу? Без икакве сумње, чине је плаћени појединци у народу и чине је институције државе: председник, Скупштина, Влада, министарства и тако редом све ниже, као и институције наука и уметности, школе и тако редом све до сваког грађанина у држави, који је плаћен за послове у вези са српским језиком и његовим ћириличким писмом.

Несрећног Ћурувију, Ђинћића, несрећног новинара Панића (за њега нисам чуо да је речено да га је „убила држава“!) могао је убити само неки појединац коме су се они нечим „замерили“ па је неко, противно закону и свачијем праву на живот, одузео овим људима оно што се једном у животу има и никада више. Тај појединац (не верујемо да су споменути стрељани из „стрељачког строја“) могао је бити из неке институције државе и могао је имати нечији налог да изврши убиство, али то никако не значи да је то убиство извршила институција државе, као целина, нити је та целина знала да постоји налог за злочин, те стога није ни институција убила било кога од несрећних људи који више немају будућност, а камоли да га је убила држава.

Дакле, да закључимо, сасвим смо сигурно убеђени да држава Србија још никога није убила, јер државу чине сви које смо малопре споменули, па је чини и наша и свачија „маленкост“ или „величина“, свеједно. Да је могуће да је држава Србија убила Ћурувију и било кога, онда, убеђен сам да би били у праву сви болесни белосветски умови који већ двадесет година из света оптужују Србију за „геноцид“, што нема никакве везе с мозгом. Све док има нас који никога нисмо убили нити смо наредили да се неко убије, свако ко изјави да је „држава“ некога убила, тај би морао из људске, правничке и судске дужности, да докаже да је држава некога убила, а не неки појединац из државе или група појединаца. Мислим да је тешко рећи чак и за Хитлерову војску у целини да је геноцидна иако су од Хитлерових војника убијени милиони недужних људи, али не верујем да је сваки Хитлеров војник некога убио.

Дакле, појединци (па ма то били и председници држава) који, ко зна све из којих само њима знаних разлога, убијају у нашој и било којој држави не могу да се ослободе одговорности тако што ће се њихово убиство приписивати држави Србији, јер га Србија није убила него неки појединци у Србији. Стога је изјава било чија да је некога „убила Србија“ кривично дело и, да имам пара за судску таксу, из ових стопа бих покренуо судски процес за тешку оптужбу, душевни бол и бригу које ми је таква изјава директно доживотно бацила на „нејака“ и недужна плећа.

Моја маленкост се не би усудила чак ни за очигледан противуставни данашњи геноцид над српском ћирилицом у Србији да оптужи ни државу Србију ни српски народ, ни све његове институције јер нису сви криви за убиство које се врши над писмом српском ћирилицом која је осуђена преко институција на одумирање. Па иако је српској ћирилици у српском језику обезбеђен у Члану 10. ставу 1. Устава Србије (2006) пуни (стопостотан) суверенитет, у Србији се све више и брже буквално спроводи геноцид над српским писмом јер се институције у Србији и науке и државе не држе српског Устава и светске праксе, па и даље спроводе комунистичко наслеђе садржано у увођењу у језик Срба хрватског латиничког параписма (гајице). У том смислу учинили бисмо кривично дело ако бисмо изјавили да је држава (Србија) убица ћирилице. За убиство ћирилице ипак су одговорне институције државе и језичке науке и струке, које буквално газе Устав Србије, тј. у овом случају његову сасвим јасну одредбу из Члана 10. става 1. па настављају да се, уместо Уставом предвиђеног ћириличког писма, све више шири латиничко параписмо у језику Срба.

Драгољуб Збиљић

(31. децембар 2013)