Владике фудбалске и звездашке

Српски фудбал јесте такав какав је, па је навијачка молитва увек добродошла. Нарочито ако стиже од оних који имају пуномоћје свевишњег за деловање на земљи. Али, нису поједини архијереји само велики заљубљеници фудбала који гледају утакмице из стадионске ложе или из владичанског трона. Епископат СПЦ има довољно јак фудбалски кадар да би могао да попуни празнине у многим клубовима, што на терену, што у управама или на трибинама, док би некe владике, у случају да црне мантије замене дресовима, можда и завладали онемоћалим тимовима Звезде или Партизана.

Владика захумско-херцеговачки Григорије, дугогодишњи пријатељ легендарног центарфора Црвене звезде Душана Савића, некада је умео да истрчи у Звездином дресу и да са Дулетом, Пижоном и својим кумом, кошаркашким дивом на месту плејмејкера, окорелим Партизановцем Дејаном Бодирогом, одигра жестоке утакмице малог фудбала. Григоријеви пријатељи из Београда кажу да епископ толико жели победу када игра да судија свира крај тек када то објави владика. За време саборске седнице 2010. Григорије је отишао на стадион београдског Фудбалског клуба Дорћол само да би Дорћолцима показао како се игра у Херцеговини.

Дрибла ли још владика Григорије и својим шутевима нервира не само бекове, већ и конзервативне кругове у Патријаршији?

– О фудбалу већ дуже време не промишљам, али га и даље играм, чини ми се добро. И данас, кад год видим лопту, морам да је узмем у руке, додирнем. На пијаци у Требињу деца често играју фудбал. Кад год наиђем додају ми лопту. Увек покушам нешто да изведем, неку финту, понекад и успем. Наједанпут се нешто пробуди у мени када видим лопту. Какву то моћ она има? Каква се тајна крије у њеном облику? Можда бескрај. Бескрај могућности. Можда игра. Можда осећај. Бог зна. Ја само знам да јој још не одолевам – признаје владика Григорије.

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, парох подгорички и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, можда пажљиво одмерава речи када се дебатује око положаја СПЦ у Црној Гори. Али, када се помене фудбал, из Џомића се јавља његово друго, звездашко „ја”.

– Није тајна већ понос и дика – велики сам звездаш. Од средњошколских дана сам ишао на све велике Звездине утакмице, а посебно на дербије. Нисам правио селекцију, али осим једног Милана Шћеповића у нашем друштву, и није било „гробара” – признаје један од најугледнијих црквених правника.

Џомић служи у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, а одмах до ње је стадион Будућности. Узгред, изграђен после рата на одузетој црквеној земљи. Увече, док служи вечерњу службу, често чује хук са стадиона.

– Знам и често виђам „варваре”, навијаче Будућности и јако су ми симпатични зато што су љубав према клубу ставили у први план, а поделе на Србе и Црногорце и остале, оставили на другу страну – прича Џомић.

Он, ипак, није разапет између „варвара” и „делија”.

– У цркви су ми сви исти. Постоји једна анегдота и са Партизановим навијачима. Кренули они из Подгорице на једну квалификациону утакмицу за Лигу шампиона и зову ме негде из кањона Мораче и траже мој благослов. Наравно, благословио сам им пут, али не и победу. И тако је и било. Срећно су путовали, али су лоше прошли – смеје се један од најближих сарадника митрополита Амфилохија.

Митрополит, иначе, не прати фудбал. Али, ко би очекивао од Амфилохија да га понекад и заигра. Додуше, само са децом.

Али, прича се да је у Богословији играо одлично.

– С друге стране, умировљени владика Атанасије Јефтић и прати и воли фудбал. Док сам службом био у Херцеговини често смо на једној пољани играли фудбал на мале голове: владике Атанасије и Григорије, игуман Сава, отац Станислав, ја, и други. Заиста, незаборавно – прича духовни и фудбалски радник Џомић.

То што су, како он сведочи, већина свештеника у СПЦ звездаши, заиста представља мистерију, осим ако се не прихвати већ толико пута понављана теза да су, поред САНУ и „Политике”, Звезда и СПЦ – четири стуба српства.

И професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду Владимир Вукашиновић, један је од – црвено-белих. И у души, и на делу. Он је освештао Маракану 23. августа 2009. године, али је остало питање – да ли је нечастиви истеран из Звездиног храма.

– Након освештања Звездиног стадиона чули су се, понекад недобронамерни, понекад неупућени коментари и питања: да ли ће Звезда сада бити непобедива? Приликом чина освећења, на такве и сличне коментаре, одговорио сам да се овом свештенорадњом не гарантују победе над противницима, али да се, уколико и ми придодамо свој труд чину освећења, гарантују, уз помоћ Божију, победе над самим собом, над сопственим ограничењима и страховима, сопственом слабошћу. А од тога до победе над неким другим фудбалским тимом није много далеко – проповеда Вукашиновић.

Ситуација је, сада, далеко јаснија. Навијачи не зову узалуд са трибина помоћ са небеса: „Помози, Боже!”. Јер, његове слуге су, често ту, поред њих. Па, шта им бог да!

Један од њих јесте владика јегарски Порфирије. Није дуго ишао на Маракану, осим на промоцију једне књиге о Звезди.

– Има ли неки партизановац међу владикама – питам Порфирија.

– Вероватно, али га још нисам открио – одговара он.

———————————————————–

Каратиста Ракита

– Увек сам играо фудбал у одбрани – открива епископ бихаћко-петровачки Атанасије Ракита. Он је играо фудбал као ђак богословије и навијао је – за „Слободу” из Тузле.

– Никада нису били прваци, али то ми није сметало. Волео сам назив клуба – Слобода! Играчи су били помешани – и муслимани и Срби и на то се тада није обраћала пажња. Још се сећам великих играча, попут Герима, Муфтића, а нарочито Трифуновића. Данас навијам за репрезентацију Србије, мада ми је драго када победи Звезда. Али, од фудбала ми је много ближи – карате. Тренирао сам карате у младости и имам црни појас. Ту сам врло узнапредовао, али нећу да откријем колико – каже епископ крхке грађе Атанасије Ракита.