Запад и у 21. век ушао са амбицијом да уништи Русију, али је превише напумпао Кину…

ДА ЛИ СУ ВАШИНГТОН И БЕРЛИН НАМЕНИЛИ ХОДОРКОВСКОМ ДА ЈАВНО ДА КАЖЕ: „СВИ СМИ МИ РУСКИ ЛИБЕРАЛИ БИЛИ ЛОПОВИ”?

• У другој половини ХХ века главни задатак Запада био је уништење СССР/Русије. Исти задатак је прешао у XXI век, међутим пре његове друге деценије ситуација се променила
• Глобална и системска криза принципијелно је променила геополитичку реалност, због мржње према СССР-у – Запад је сувише „напумпао” Кину, а код њега самог су настали озбиљни проблеми. И зато му је данас изузетно потребна јака Русија која би могла да буде геополитичка противтежа Кини и макар у том погледу партнер Запада
• Али, ако је Западу данас потребна јака (нека буде и релативно, али битно јача него што је сада) Русија, онда он треба да постигне суштинско оздрављење њене елите. Односно, да тражи долазак на власт снага несумњиво патриотских и директно супротних данашњој прозападној, корумпираној руској елити, снага које се с крајњим подозрењем односе према либералном Западу уопште

Пише: Михаил ХАЗИН, председник економске консултантске компаније „Неокон”

ВЕЋ данима о Ходорковском пишу до обамрлости. При том пишу такве бесмислице да сам Ходорковски почиње да се свађа (што се добро види у интервјуима које је дао).

Пре свега хтео бих да са негодовањем одбацим сваку бесмислицу о ослобађању „заточеника савести”, будући да о „заточенику савести” слушамо или од званичних личности (којима је посао такав да се баве пропагандом), или од „правобранилачких” организација. Ови други увек заслужују много питања – ко их плаћа и због чега, али у случају Ходорковског постоји јасан критеријум којег се придржавам.

Ради се о томе, што за разлику од Ходорковског, у Русији постоје прави политички заточеници. На пример, пуковник Квачков. А за истинску организацију за заштиту људских права сматрам само ону која енергично штити интересе заточеника савести (овде без икаквих наводника) Квачкова.

Према томе, спреман сам да признам Ходорковског за „заточеника савести” само у случају да га тако назове организација која у првом реду брани интересе Квачкова. Ако она Ходорковског не називају „заточеником савести”, значи да он то и није.

Наивно је мислити да све ово не знају западни лидери који и финансирају организације „за заштиту људских права” (наравно, наводници будући да не штите Квачкова). Односно, оне се енергично боре за човека који је у затвору због кривичних дела и због тога што није успео да се договори са својим партнерима/конкурентима, што оне одлично знају. Али, шта онда стоји иза те њихове предузимљивости?

Зар је у свету мало криминалаца, мало лопова који су се посвађали са успешнијим партнерима? Може се, наравно, претпоставити да се ради о томе да је Ходорковски практично пандан Малишу-Слабишу из познатог дела Аркадија Гајдара, за њих је „свој”, буржујански, ипак је, за то, сувише узвишена њихова активност. Односно, највероватније, ту није по среди само идеологија, него постоји још неки, прагматичнији разлог. Који? Да размислимо.

У другој половини ХХ века главни задатак Запада био је уништење СССР/Русије. Исти задатак је прешао у XXI век, међутим пре његове друге деценије ситуација се променила.

Глобална и системска криза принципијелно је променила геополитичку реалност.

Због мржње према СССР, Запад је сувише „напумпао” Кину, а код њега су настали озбиљни проблеми. И зато му је данас изузетно потребна јака Русија која би могла да буде геополитичка противтежа Кини и макар у том погледу партнер Запада.

У ствари, први велики новац и капитал у СССР/Русији били су искључиво корупцијско- приватизационог порекла, према томе, сви конкурентски пројекти били су тим таласом преплављени. Тај систем су „поставили” управо амерички (и у мањој мери европско-унијски) саветници. Зато не изненађује што у савременом руском друштву речи „либерал” и „демократа” јасно асоцирају на речи „лопов” и „корупционаш”.

Ако је Западу данас потребна јака (нека буде и релативно, али битно јача него што је сада) Русија, онда он треба да постигне суштинско оздрављење њене елите. Односно, да тражи долазак на власт снага несумњиво патриотских и директно супротних данашњој прозападној, корумпираној руској елити, снага које се с крајњим подозрењем односе према либералном Западу уопште.

А настављање подршке данашњим либералима и демократама доводи до тога да електорски потенцијал прозападних снага суштински слаби.

О томе треба посебно рећи. За источне земље и за Русију посебно, реч „демократија” је само један од апстрактних термина. Сви овде знају да ту појаву у пракси није могуће реализовати и да она у реалности не функционише. Заправо, већина (практично сви) сматрају да Запад „демократију” сматра за идеолошки термин, једноставно саопштавајући да су оне земље које му се допадају „демократске”, а остале – нису.

Највероватније је да је то истина, али таквој интерпретацији сам Запад ће се очајнички супротстављати, за њега је „демократија” – сакрални термин. И стога захтев за електорску будућност тих снага, које га подржавају у било којој земљи, за њега – није празна реч!

Ипак, у данашњој Русији то је немогуће, пошто су прозападне снаге – „либерали” и „демократе” који друштво асоцирају на тотални лоповлук и корупцију. Управо из тог разлога на свим фер изборима они не могу да добију више од 6-7%, нарочито ако отворено говоре о својим плановима. А за Запад је то озбиљан проблем.

Поставља се питање – шта он ту може да уради? С једне стране треба јачати и подржавати Русију (о чему, чак и Бжежински пише), са друге – то неминовно води брисању из елите оне групе становништва која је данас искрено оријентисана на Запад, макар због тога што тамо држи свој новац.

Овде видим само једну варијанту. У Русији треба тражити друге групе које имају шансу за изборну подршку, на које Запад треба да рачуна. Назовимо те људе условно „нови либерали”.

Шта они треба да раде да би повећали свој потенцијал у друштву?

Они треба да се боре против корупције, за демократију и подршку малог и средњег бизниса – односно, оног дела становништва за који је извесни степен слободе и демократије једина могућност да преживе! При том, то треба чинити отворено и поштено!

Постоји само један проблем. Ту област делатности данас су „приватизовали” „стари” либерали који је користе као главни инструмент за уцену Запада у делу њихове неопходне подршке. А будући да имају огромну финансијску полугу, они то чине веома, веома квалитетно. Сви покушаји независних десничарских снага да уђу у то политичко поље завршавају се по њих лоше, њих бију и власти (које никада и нигде не воле кад се боре против корупције без санкција), и званични „десничари” (којима апсолутно не одговара да их збаце с власти као осниваче система корупције).

Све у свему, без озбиљне подршке Запада, при том, веома квалитетне, такве да „нове либерале” у Русији не би могли да оптуже да су шпијуни или агенти утицаја, они неће моћи да се покрену.

Међутим, и сами „стари” либерали активно користе западне полуге (а ви сте мислили да је корупција само у Русији?) да би подржавали управо себе, вољене. А ту је потребна веома јака полуга, која би, с једне стране, помогла „новим” либералима у Русији да се у очима друштва ограде од „старих”, а с друге – да омогући западним елитама да наложе својим медијима, „ организацијама „за људска права” и осталој млађарији, да се престроје.

У смислу – кога и како треба подржавати. А таква полуга може да постане ревизија погледа на приватизацију.

Запад је већ покретао ово питање, али оно се некако није развило. Уосталом, то је разумљиво.

То да је приватизација била тотални лоповлук, многи су говорили, од друштвених делатника до добитника награде која носи име Нобела за економију (Штиглиц). Он је због тога настрадао – лопови не воле кад им се у лице каже ко су они. Али је пропаганда приватизације као лучоноше „слободе и демократије” била толико тотална да су се у њеном светлу губили сви гласови изван тог процеса.

Дакле, геополитички задатак који је описан на почетку овог текста и који стоји пред Западом, до недавно је био нерешив. А онда се појавио Ходорковски…

Он је једини човек који може јавно да каже: „Сви смо ми били лопови и сви смо то знали! Да, ми смо деловали у оквиру општег консензуса, да, кад се појавио ЈУКОС ја сам већ био солидан предузимач и т. д., и т. сл., али је процес приватизације био – тотални лоповлук и корупција!” Овде је најважније – то што он може да каже не „они”, него „ми”! Зато што то неће изговорити спољни посматрач, него унутрашњи учесник процеса. Онај који ће, можда, пробити узајамно јемство приватизационог лоповлука! А то је баш онај корак који може да омогући Западу да принципијелно промени акценте пропаганде и изађе из ћорсокака у који сам себе увео!  Пошто ће  после тога моћи јасно да се одвоје „стари” либерали (који су лопови) и „нови”, који су часни и племенити.

При том, то неће никакве проблеме причинити Ходорковском (сем мржње од стране старих руских олигарха и „јељциновских” чиновника, али, мало је вероватно да га њихово мишљење још интересује), будући да је он платио своје грешке. Са становишта највише правде – он је чист и може себи да дозволи да говори истину.

У ствари, овим могу и да завршим. Уопште не инсистирам на томе да је управо због реализације оваквог сценарија Ходорковски пуштен из затвора и да се због тога наставља његово промовисање. Сем тога, није искључено да такав сценарио Запад, заправо, активно разматра. Ипак, не видим други прагматични смисао у садашњим догађајима са Ходорковским.

Превела

       Ксенија Трајковић / Факти.орг