Укидање војске Републике Српске и придруживање НАТО

Војска Републике Српске која је извојевала у рату одбрану Републике Српске и осигурала да Република Српска постоји оваква каква је данас, званично је укинута 1. јануара 2006. године. Укидање Војске Републике Српске је извршено под великим међународним притиском западних сила у циљу сламања војне силе Републике Српске, једине им препреке, а све ради тога да би западне силе на челу са NATO-ом имале фактичку контролу над овим простором и да би могле несметано да врше своје геополитичко-офанзивне задатке како у Републици Српској тако и на Балкану.

Иако по Дејтонском мировном споразуму није било предвиђено да се укине Војска Републике Српске, српски политичари су устукнули пред Западом, нису имали храбрости или воље да им се супроставе, и предали су Војску Републике Српске под заједничку команду до недавно непријатељској војсци, те на тај начин укинули једини гарант очувања и одбране Републике Српске. Ово је вероватно и једини овакав случај у свету. Данас, Република Српска има своју полицију, али за разлику од тадашње војске, њена моћ је минорна и у процентима је на нивоу статистичке грешке.

Сво наоружање Војске Републике Српске је предато под заједничку контролу заједничке војске и NATO-а, а потом је највећи део уништен под окриљем „вишка наоружања“, а такође добар део је даван западним фирмама у бесцење, да би оружје Војске Републике Српске потом продали на трећим тржиштима (нпр. у Грузију која је била у рату са Русијом или сиријским терористима) по ценама јефтинијим и до 1000 пута. Такозвани „вишак наоружања“ који је уништаван или „неперспективна имовина“ како су је називали, је имала за циљ онеспособљавање било каквог војног супростављања, однсно, другачије речено, то је била елиминација значајног војног фактора на Балкану, Војске Републике Српске.

Инфраструктура (зграде, полигони, касарне) која вреди веома много, односно 22 локације у Републици Српској, а о којој се и данас води политичка полемика, такође треба да се пренесе у власништво БиХ, а што је и захтев NATO-а. Када се то уради, Република Српска је спремна за улазак у NATO. Српски представници у заједничким институцијама су сагласни са тим и раде све на томе. Потписали су Закон о одбрани БиХ у којем је одређено да ће власти урадити све да би се придружили NATO алијанси, присуствују NATO саветовањима и састанцима, добијају разноразне извршне налоге, сагласни су са инсталирањем NATO противракетног штита на Јахорини (BRAAD), а за те људе и за вршење тих послова се издвајају и плате на терет грађана, а медији у Републици Српској пишу есеје о томе како је корисно ући у НАТО, исто као што говоре и неки српски представници у заједничким институцијама. У циљу овога се такође улаже значајан новац од стране NATO-а, како кроз личне контакте, тако и према медијима, како штампаним тако и телевизијским и интернет медијима, а све у циљу вршења пропаганде и омекшавања негативног, односно непријатељског става српског становништва према NATO-у.

Недвосмислено је јасно, да се је имало у циљу од стране западних сила и NATO-а укидање Војске Републике Српске, уништавање и продаја њеног наоружања, те да се кроз политички притисак и мизерним новцем дође до циља, а то је убацивање Републике Српске у NATO машину и контрола над још једном територијом, односно територијом Републике Српске. Такође, веома зачуђују, и нејасне су поједине личности са својим изјавама, наравно из Републике Српске, о користи приступу тој војној алијанси. Овде, нећемо говорити о томе шта је НАТО радио у Републици Српској и СР Југославији и широм света. Нећемо говорити и о томе како NATO малтретира српско становништво јер се то веома добро зна. У вези свега наведеног, а и можда је најбоље сликовито поређење уметнице Иване Жигон, када су је питали: „Да ли Србија треба да уђе у НАТО“, те је она на то одговорила: „Ако силована девојка треба да се уда за барабу која ју је силовала, онда свакако!“.

Вања Савићевић / Глас Русије