Напасају стоку на српском гробљу у Битољу

Репортери „Новости“ посетили спомен-комплекс нашим војницима. Оскрнављене фотографије старих ратника. Од Битоља до Кајмакчалана од 8.000 до 10.000 гробова српских војника

ГРОБОВИ српских ратника нису само белези страдања и славе. Они би требало да буду путоказ потомцима. Света места и лекција генерацијама… Трајао је… и трајао монолог Драгише Страхињића, председника Српско – македонског друштва СРМА, док смо заједно путовали према српском војничком гробљу на периферији Битоља

Било је рано јутро, дан уочи великог православног празника, Светог Николе. На гробовима цивила, испод војничких, народ је палио свеће за смирај душа упокојених. Изнад, где су стари српски споменици, костурница ратника, тробојке на металним крстовима – никог! Никог, осим нас.

– Долази, тек понеко, али ретко – каже Страхињић. – А ми, из Савеза, сваког дана, по један од нас дође да обиђе гробље.

Је ли то довољно?

Застајемо испред отворене капије и бетонског лука који повезује њене две стране. На овом луку само две речи: Војничко гробље! Не пише да је ово гробље и – српско.

– Ето и то је наша несрећа – одговара на неупућено питање Драгиша. – Како га је обележио краљ Александар да би се додворио Словенцима и Хрватима у заједничкој држави коју је стварао, тако су и обновитељи оставили.

На падини, између шуме и главног пута, на металним крстовима само тробојке. И само бројеви. Имена нема. Редни број страдалих ратника заустављен на – 1321. Изнад је костурница у којој је, од Битоља према Кајмакчалану (простор Мариова), прикупљено 4.400 страдалника за српску слободу у чувеној Горничевској бици, једној од најзначајнијих за пробој Солунског фронта. У овој костурници је и део ратника страдалих у Балканским ратовима.

– Сви су се борили за слободу, па им је и место у заједничкој костурници – чујемо.

Лево од кустурнице су споменици од камена подигнути борцима који су војевали за слободу те јесени, 1916. године. Извојевали су је, али после нису дуго поживели.

Разазнајемо на избледелим епитафима датум укопа – 1922. година. Тада су овде сахрањени Станоје Николић, санитетски поручник Првог пешадијског пука српске војске, и Аћим Аћимовић, начелник. Фотографије официра српске краљевске војске су разбијене.

– То је учињено у последњој деценији, када је у Македонији почело да кува са екстремним Албанцима – говори Страхињић. – А где су им потомци да поставе нове фотографије? Сеобе су биле сталне. И током Другог рата и после, као и данас. Бескрајни плави круг и у њему звезда, што би рекао Црњански. Судбина наша.

На крстовима запажамо боје југословенске тробојке. Постављене су када је и ово гробље обновљено, 1998.

– На крстовима су боје, симбол времена обнове – говори Драгиша. – А стари ратници су гинули за Србију. Мислим да барем заслужују боје њихове заставе. Србије.

Уз гробље су куће, штале и овчарници породице Нијази. Домаћинство ових Албанаца, колском стазом кроз гробље, везано је са главним путем.

– Стаза му је остављена када је гробље обновљено. И он ту пречицу користи – слушамо причу. – Али је несрећа што он у гробље пушта и стада на испашу. Ко му шта може? Добио је пут, видите, трактор може да прође. Али је овде право питање – његова намера. Зар није цивилизацијско начело да се туђи гробови поштују. Ми ћемо то питање поставити Градској управи Битоља.

Уз домаћинство Албанца, десно, уз само гробље, већ дуже време је зоолошки врт. Из њега се све отпадне воде сливају према гробљу.

Да не буде забуне: нико нема ништа против ни ове албанске породице ни животиња у зоолошком врту – каже наш домаћин. – Овде је реч о појави: зашто баш ту?! За Србе у Битољу, нас у Свесрпском савезу, ово је више него увредљиво.

Драгиша Страхињић је, каже, председник Удружења СРМА однедавно. У деценији која је претходила његовом именовању, трагао је за необележеним српским хумкама од Битоља до врхова Кајмакчалана. Трагао за хумкама српске трагедије и славе. Пописивао их и сликао. У његовој документацији је више од 90 гробаља, спомен-чесми, записа…

– Одавде до Кајмакчалана, процењује се да је од осам до десет хиљада гробова српских ратника – подсећа Страхињић. – Они немају никаквих белега. На нашу жалост и заједничку несрећу, стање које сам затекао недостојно је страдања и славе српских ратника за слободу. О томе сам писао и нашој амбасади. Говорио у Београду. Још нема одговора.

УЗ ПОМОЋ ДОБРОВОЉАЦА

– У ТРАГАЊУ за необележеним и запуштеним хумкама за сада нам помажу само ентузијасти из Србије – огорчен је Страхињић. – Најпре су то људи из Удружења потомака ратних добровољаца од 1912. до 1918. године. С њима и планинарско друштво „Копаоник“. Заједно, тако, тумарамо Кајмакчаланом и Ниџом, обележавамо где год нађемо какав гроб, ограђујемо гробља. Изгледа да је само њима јасно да је на овом простору, па и на простору читаве Македоније, Срба више под земљом него живих.

НЕ РАДЕ ТО ЉУДИ НИКАДА нисам рекао, нити ћу рећи, нити ће то било ко од Срба рећи, да је за скрнављење споменика и гробаља српских ратника одговоран македонски или албански народ – даље ће Драгиша Страхињић. – То чине појединци, нељуди којих има свуда. Али, наша домовина Македонија и наша отаџбина Србија морају да се договоре и заштите ове светиње од даљег скрнављења и пропадања. Ми чинимо све да се то не понавља. Али, не можемо сами, кад је глувоме џаба ударати длановима крај ува.

Милена МАРКОВИЋ – Младен СТАНЧИЋ / НОВОСТИ