Или Нобел или Хаг

Мркићева помрчина и Дачићево свануће

Поводом вести да је албански кокус на челу са Елиотом Енгелом успео да се „удружи“ са такозваним српским лобијем (кокусом) у Сједињеним Државама и пошаље заједничку „српско-албанску“ номинацију за Нобелову награду за мир, огласио се и српски министар спољних послова Иван Мркић. Он је такву „радосну“ вест прокоментарисао речима:

„У таквим околностима, у тој огромној администрацији (САД) и влади која је као нека хидра да падне некоме на памет да истакне за номинацију председника наше владе – то је стварно дивна вест“.

Поред тога, Мркић је закључио да треба да се дичимо тиме што је наш премијер кандидат за добијање Нобелове награде за мир.

“Да ли ће то бити? Дај боже, ја бих волео да тако и буде на крају“, еуфорично је додао министар спољних послова Србије; толико радосно као да је министар у Тачијевој фантомској „влади“, у парадржави Косово.

Нобел као лек против Хага

А дан раније, реагујући на вест да је заједно са Хашимом тачијем и Кетрин Ештон предложен за Нобелову награду, Ивица Дачић је рекао „да му је драже да га кандидују за Нобела, него за Хаг“. Уз то, премијер Србије је још “обавестио” новинарие, овог пута у озбиљнијем тону:

“Оно што смо радили, нисмо радили за рејтинг и награду, чак смо радили и уз велики ризик. Добро је да се о Србији лепо говори, напори које је уложила у нормализацију односа и због тога што је преживела, она треба да буде номинована“.

Ештонова ће Дачићу, ваљда, упамтити овакву „похвалу“, поготово, ако некоме заиста падне на памет да Дачића „номинује“ за Хашку тамницу. Да ли ће тако бити остаје да се види, након што се ови тешки облаци и густа политичка магла разиђу. На Дачићеву „шалу“ реаговао је Александар Вучић, рекавши да се види да се председник српске владе дружи с Тачијем, јер, ето, „дају исте изјаве“. Није јасно на какве „исте изјаве“ је алудирао ППВ и шеф свих српских тајних служби (фантомско шиптарско-натовско Косово и Србија нису и не могу бити исто), јер је Тачи, одмах након што је чуо за кандидатуру за Нобела, на свом Фејсбук профилу написао:

„Говорим вам из срца: без обзира шта се деси, Нобелову награду за мир, јунаштво, храброст, разборитост заслужујете ви, грађани Косова, више него ико“.

Из свега јасно видимо да није тачно (како тврди Ивица Дачић) да се о Србији „лепо говори“ тиме што се њен премијер номинује за Нобелову награду за мир. Таквом номинацијом све „похвале“ иду на рачун парадржаве Косово, која сада, како многи тврде, нема никакве везе са Србијом. И последње нити које су државу Србију спајале с њеном јужном покрајином покидао је управо Ивица Дачић, чиме је не само прекршио Устав Републике Србије, него је погазио и међународно право по коме је Космет и данас саставни део Србије.

Уосталом, иницијатива за номиновање Дачића, Тачија и  Ештонове кренула је од конгресмена Елиота Енгела, који је вођа албанског лобија у САД. Енгел је затражио подршку и од оних конгресмена који се налазе у српском кокусу. Српски кокус се није одмах одазвао на такву Енгелову иницијативу, већ је о томе затражено мишљење српске владе. Очигледно је да је Влада Републике Србије одобрила члановима српског кокуса да се придруже Енгеловој иницијативи. Отуда видимо да је Ивици Дачићу више стало до Нобелове награде него до Србије, иако је само пре седам дана говорио другачије, то јесте, „да није радио за Нобела већ за Србију“.

А зашто је Ивици Дачићу толико стало до Нобелове награде за мир? Ту има више разлога, али један од њих премијеру је најважнији. Наиме, ако би успео да добије Нобелову награду (за шта, узимајући у обзир политичку оријентацију западног света, има доста изгледа), тада би се ослободио ноћних мора које га муче, почев од „коферчета“ до блекберија, Мише Банане и клана Дарка Шарића. Изгледа да су тога свесни и противници Ивице Дачића, који се сада труде да Дачића (можда и раније него што су првобитно планирали) сместе иза решетака.

Рекло би се да до 10. децембра 2014. године (када ће се додељивати Нобелова награда за мир) има доста времена, али, они који желе да виде Ивицу Дачића на оптуженичкој клупи добро знају да време брзо пролази. Дачићева „шала“ или повлачење паралеле између Хашког суда и Нобела, видимо, никако није случајна. Успе ли да добије ту “престижну награду”, биће доживотно заштићен од било каквог судског прогона. Ко ће смети да дирне човека који је добио Нобелову награду за мир? Уз све то, уколико добије Нобелову награду за мир, Дачић ће добити и позамашну своту новца, тако да више неће имати потребе да прима “поклоне” и преузима “пакете”, нити да се породично дружи са онима за које нико не зна ко су, чак ни “његова” полиција.

За www.koreni.rs

Л. Јанићијевић