† Апологете (браниоци) пале природе †

Свети Игњатије тврди, да све што је Богом створено има неку телесност, има неко тело, и подлеже времену и простору. Једини Бог Створитељ јесте потпуни Дух и није телесан, нема тело, и не подлеже времену и простору, него је свуда и свагда. Све, дакле, све створено има неко тело, а тело људи и животиња назива се – плот. Дакле, и Анђели и ђаволи и све створено, видљиво или невидљиво голим оком, и које се види кроз лупе и дурбине и увеличавања, све створено Богом има неку телесност, има неко тело, а једино тело људи и животиња назива се – плот. Ево како говори Апостол Павле: Рећи ће неко: како устају мртви? и којим телом долазе? Безумниче, ти које сејеш, неће оживети, ако не умре; и које сејеш, не сејеш тело будуће, но голо зрно, ако се догоде, пшенице или чега осталог; а Бог даје њему тело, како хоће, и свакоме семену своје тело. Није свака плот иста плот; него је друга плот људима, а друга плот скотима, а друга рибама, а друга птицама. И тела небеска, и тела земаљска; али друга је слава небеских, а друга земаљских; друга је слава сунца, и друга слава луне, и друга слава звезда; јер се звезда од звезде разликује у слави. Тако исто и васкрсење мртвих: сеје се у трулежи, устаје у нетрулежи; сеје се у бешчешћу, устаје у слави; сеје се у немоћи, устаје у сили; сеје се тело душевно, устаје тело духовно. Има тело душевно, и има тело духовно. Тако је и писано: поста први човек Адам у душу живу, а Последњи Адам у Дух животворни. Али није прво духовно, него душевно, а потом духовно. Први човек је од земље, земљан; други човек је Господ с неба. Какав је замљан, такви су и земљани; и какав је Небески, такви су и небески; и као што смо носили образ земљанога, да носимо и образ Небескога (1Кор15;35-49).

Заправо, први грех наших прародитеља одразио се на плоти, када су Адам и Ева видели да су голи, и почели су одмах да се покривају. Јер човеков дух не може да поднесе овај пад, и зато је нормално да са смирењем и одећом покрива овај пад. Речено је да се тело људи и животиња назива – плот, и није битна разлика у плоти између људи и животиња, него је битна разлика у духу. Јер човеков дух, који је по Образу Божијем, не може да поднесе грехопад који се показује у плоти, и зато човек са смирењем и одећом покрива своју плот и свој пад; док животиња није створена по Образу Божијем. Свети Игњатије каже, да је тада, после првог грехопада, добио приступ к људима – ђаво, због чега се и Апостол Павле жали, говорећи: И за премнога откривења да се не преузносим, даде ми се жалац (у) плоти, анђео сатанин, да ми пакости, да се не преузносим. О томе три пута Господа молих, да одступи од мене, и рече ми: доста ти је благодат Моја; јер сила Моја у немоћи савршава се. Зато ћу се хвалити радије у немоћима мојим, да се усели у мене сила Христова. Зато благоволим у немоћима, у вређањима, у невољама, у гоњењима, у тескобама за Христа; јер када немоћујем, тада сам силан (2Кор12;7-10).

 Тако, после првог грехопада, настало је у људима раздељење и сукоб између духа и плоти, јер Свети Игњатије каже од првог греха људи носе: палу природу, коју, мислим, Апостол Павле назива: плот и плотско мудровање, и овако говори: Знамо, да је закон духован; а ја сам плотјан, продан под грех. Јер које делам, не знам; јер не које хоћу, то творим, но које ненавидим, то делам. Ако ли, које нећу, то творим, хвалим закон да је добар, и сада не више ја то делам, но грех који живи у мени. Јер знам, да не живи у мени, то јест у плоти мојој, добро; јер то хтети прилежи ми, а то делати лепо, не налазим. Јер које хоћу лепо, то не творим, но које нећу зло, то делам. Ако ли, које нећу ја, то творим, већ не ја то творим, но грех који живи у мени. Налазим онда закон, кад хоћу ја да творим лепо, да мени зло прилежи. Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човеку; али видим други закон у удовима мојим, који противу војује закону ума мојега и заробљавајући ме законом греховним, који је у удовима мојим. Ја несрећни човек. Ко ће ме избавити од тела смрти ове? Благодарим Богу мојему кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако дакле ја сам умом работим закону Божијем, а плоћу закону греховноме. Ни једна дакле сада осуда нема онима у Христу Исусу, који не ходе по плоти, но по духу; јер закон духа живота у Христу Исусу ослободи ме од закона греха и смрти. Јер немогуће закону, у коме немоћно биваше кроз плот, Бог Сина Својега посла у подобију плоти греха, и о греху осуди грех у плоти, да се оправдање закона испуни у нама, који не ходимо по плоти, но по духу. Јер који су по плоти, плотски мудрују, а који су по духу, духовно. Јер мудровање плотско је смрт, а мудровање духовно живот и мир, јер је мудровање плотско непријатељство Богу; јер се закону Божијем не покорава; јер нити (пак) може. И који су у плоти, Богу угодити не могу. А ви нисте у плоти, но у духу, пошто Дух Божији живи у вама. Ако пак неко Духа Христова нема, тај није Његов. А ако је Христос у вама, плот је онда мртва за грех, а дух живот за правду. Ако ли пак Дух Тога Који васкрсе Исуса од мртвих живи у вама, Тај Који подиже Христа из мртвих оживотвориће и мртвена телеса ваша, Духом Његовим Који живи у вама. Зато дакле, браћо, дужни смо не плоти, да по плоти живимо; јер ако по плоти живите, имате умрети, ако ли духом делања телесна умртвљујете, живећете; јер који се Духом Божијим воде, они су синови Божији; јер не примисте духа ропства опет у бојазан, но примисте духа синоположења, у коме вапимо: авва Оче. Сами Дух сведочи духу нашем, да смо чеда Божија. Ако пак чеда, и наследници, наследници дакле Богу, а санаследници Христу, пошто с Њим страдамо, да се с Њим и прославимо. Јер мислим, да су недостојна страдања садашњега времена према слави која хоће да се открије у нама. Јер жарко ишчекивање твари, откривење синова Божијих очекује; јер сујети се твар покори не вољом, но ради тога који је покори, на нади, да ће се и сама твар ослободити од работе трулежи у слободу славе чеда Божијих. Јер знамо, да сва твар (заједно) с нама стење и мучи се све до сада; и не само то, но и сами првину Духа имајући, и ми сами у себи уздишемо, усиновљење очекујући, откупљење тела нашега (Рим глава 8).

И вели: Духом ходите, и похоте плотске нећете свршавати. Јер плот жели против духа, а дух против плоти; и то се једно другоме противи, да што не бисте хтели, то чините. Ако ли сте пак Духом вођени, нисте под Законом. А јављена су дела плоти, која су(:) прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолослужење, чарање, непријатељства, свађе, пакости, јарости, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности и слично томе; (за) које вам унапред глагољам, као што и раније рекох, да они који тако чине Царства Божијега неће наследити. А плод духовни јесте(:) љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вера, кротост, уздржање; на такве нема закона. А који су Христови, плот распеше са страстима и похотама. Ако живимо духом, духом и да ходимо (Гал глава 5).

Тако мислим, да по Апостолу Павлу: плот и плотско мудровање, то Свети Игњатије назива: пала природа. И као што се каже у тропару: презирати убо плот, преходит бо, – треба презирати плот, јер пролази, јер је пролазна. Свети Оци веле да треба презирати: плот, богатство и славу људску, јер ово троје највише заробљава људе на земљи, и тако одваја од Бога, и тако усмрћује људе. Треба дух да презире ово троје: плот и богатство и славу људску, да би их покорио и да би господарио над њима, а не да га они заробе у страстима. Међутим, после првог грехопада, људи робују страстима и мало је њих у којима господари дух. И зато је Бог дао људима могућност покајања да би се спасли. Тако Свети Оци кажу: људски је грешити (не намерно), али није људски – не кајати се. Зато је најстрашније то, кад неко уверава за грех – да није грех, него да је то природно и нормално. Тако он одбаца борбу духа против плоти и плотског мудровања, и одбаца покајање због греха. То је апологета пале природе, то је бранилац логом пале природе, то је речима и делима бранилац плоти и плотског мудровања. Тако овај апологета, не само што лично греши и не каје се, него и друге уверава да греше и да се не кају. И више ће да одговара зато што упропашћује друге људе, него за своје личне грехе, као што је Господ рекао: Који год саблазни једнога (од) ових малих који верују у Мене, боље му је, да се обеси жрвањ магарећи о врат његов, и да потоне у пучини морској. Тешко козму (свету) од саблазни; јер је нужда да дођу саблазни; али тешко томе човеку, кроз кога саблазан долази (Мт18;6-7).

Треба имати у виду, да човек исповеда своје мишљење, овај свој лог, како у говору, тако и на делу у животу. И може да исповеда само на делу без речи, и тада човек има свој лог, овај логички слог, који не говори језиком, него говори делом у животу. Ово је последње време, и као што се види, апологете пале природе господаре у свету (у козму) и држе све медије: телевизију, радио, новине, књиге…, па су преко људи зашли и у Цркву. Јер хришћани сада не презиру плот и богатство и славу људску, него се предају у ропство овим страстима које владају светом (козмом), и тако под утисцима телевизије, радија, новина и свакаквих књига, са заробљеним духом у страстима долазе у храмове. А старешине у Цркви, које би требало да позивају на покајање, оне или ћуте или чешу по ушима пригодним беседама. Тако мислим да, старешина у Цркви ако није проповедник покајања, онда је јавно или прећутно апологета пале природе. Али треба имати у виду, да проповед у Цркви бива и говорењем и делањем, и човеков лог (овај логички слог, мишљење) показује се и у говору и на делу.

Многи данас говоре: не треба осуђивати, јер је Господ рекао: Не судите да вам се не суди. Међутим, могу под изговором: не осуђивања, јавно или прећутно, да буду на страни апологета пале природе. Јер ђаво све више овладава и говори кроз своје, а Бог све мање има кроз кога да говори. Све је више апологета пале природе, а све мање апологета праве природе пре пада; све је више бранилаца плоти и плотског мудровања, а све мање бранилаца духа и духовне премудрости; све је више проповедника греха, а све мање проповедника покајања. Осуђивање је тешко и осетно трује срце и руши здравље човека. Зато су најбоље Свети Оци рекли: да може ђаво лако да превари у логу (у мишљењу), али не може лако да превари у дејству у срцу (у вољи, у енергији у срцу). Јер лог се рађа према знању, док воља управо исходи из знања срца. Друго је рађање – према, а друго је исхођење – из. У питању је раскол унутар духа човековог, а то је раскол у Образу Божијем у човеку. Свети Филарет Московски и Блажени Августин кажу: Образ Божији у духу човека представља: знање – Отац, лого – Син, и воља – Дух Свети. Зато, твој лого (твоје мишљење) је најсличнија слика твога Знања, јер се лого рађа према Знању, јер је лого логичан према Знању, јер лог има смисла према Знању, јер је лог образложен према Знању, јер лого мора да има апологију (образложење) према Знању. Уколико се не слажу лог и Знање, у човеку је раскол у духу и човек је нелогичан (несловесан), у њему је процеп у духу, смртоносна рана на коју човека опомиње његова савест; и ако човек не исцели покајањем расцеп између лога и Знања, ако човек логички не усклади мишљење према Образном знању, онда је човек погубио суштину своју, суштину Образа Божијег у себи, а то је: логичност, словесност, логика, тако да мишљење мора да буде логично (смислено) према Образном знању. Уколико за живота на земљи човек покајањем логички не повеже и не усклади сва своја мишљења, и уколико покајањем свако своје мишљење логички не повеже и усклади према Знању, а пре свега према доживљеном Знању утиснутом у срцу, као што га опомиње савест, онда вероватно никад неће да исцели ту смртну рану у духу, и тај раскол између мишљења и Знања остаје за вечност. Управо мислим, да је зато Господ заповедио: Не судите да вам се не суди, зато, јер не знамо какво је Знање другога човека; а суд сваком човеку бива према његовом Образном знању, које му је Бог дао. Док сами себе можемо да окривљујемо и да осуђујемо, зато што сами знамо и свакога управља савест према Образном знању. Свети Златоуст је говорио: Треба мрзети грех а не грешника. Зато треба осуђивати и мрзети лаж, заблуду, грех, а не људе.

Преп. Оци: Макарије Велики, Григорије Синаит и Серафим Саровски овако уче: Када човек у срце прими нешто Божанско – радује се, а када прими ђаволско – смућује се. Када у себе прими нешто Божанско, хришћанско срце нема потребе да му неко са стране објашњава да је то од Господа, него се из самог дејства убеђује да је то нешто небеско, будући да у себи осећа духовне плодове: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал5;22). Томе насупрот, када ђаво представља неке мисли, макар оне биле и добре на први поглед, или ако се чак преобрази и у Анђела светлости (2Кор11;14), срце ипак осећа неку нејасност (смућеност) и узнемиреност у мислима. Објашњавајући то, Св. Макарије Египатски говори: Макар (сатана) представио и светла виђења, ипак не може пружити добро дејство. Тако се и препознаје његово дејство. Из различитих дејстава срца човек може да позна шта је Божанско а шта ђаволско, као што о томе пише Св. Григорије Синаит: Од дејства можеш спознати да ли је светлост која је засијала у души: Божија или сатанина.

Треба презирати: плот, богатство и славу људску због прелести, да не би заробили дух, него да дух господари њима. Имамо сада дух и палу природу у човеку. Дух је унутра, а пала природа је споља, као што се после првог греха пала природа показала споља у плоти. Дакле, пала природа је споља и воли да се истиче и показује споља, као што се то види данас. Тако се припрема у Грчкој олимпијада пале природе, парада лажних богова – идола. Тако прослављају у Грчкој 80 година раскола и блуда – олимпијадом. А србски теолози професори су се добро закачили грчкога блуда и сад преносе то у Србију. Школе су биле за оглашене, и данас има оглашених, а верници носе свој крст и на своме крсту упознају Христа и Цркву. Србски сељак богомољац, молитвеник и испосник, већи је од већине садашњих епископа и професора, као што каже Старац Силуан: молитвеник је највећи богослов. Јер у молитви се познаје како човек стоји с Богом, у каквом су односу.

Свети Симеон Нови Богослов каже, да је човек пао због гордости, и да је исти пад и ђавола и људи – ова гордост. Зато је ради смирења Бог дао људима овакву плот, дао им је ову палу природу да би се увек смиравали пред Богом. Али напротив, пала природа се истиче споља, док је дух унутра скривен и не истиче се споља. Тако се у Псалтиру каже за Пресвету Богородицу: Сва је слава кћери цареве унутра, у ресама златним одевена, преукрашена (Пс44;14). Тако Света душа скрива своју лепоту унутра, и не примећује се споља лепота душе уколико је Бог не открије, као што је речено: не може се град сакрити на врх горе стојећи (Мт5;14). У народу је било веровање: о уроку, и кажу: ако неки људи погледају на лепо дете или лепу краву или теле, кажу – одмах оболи. Ваљда ђаво најпре понесе (као славом) дете или краву или теле, а затим удари болешћу. Људска слава јесте једна од три страсти које владају светом који у злу лежи, али је питање: да ли и животиње подлежу славољубљу или не; у сваком случају, људска слава је опасна и смртоносна. Тако су се раније у србском народу чували – од урока, а сада не само да се не чувају, него се баш намештају – на урок. И ако им сада ништа не шкоди урок, то значи да се се – демонизовали. Јер Свети Симеон каже да је гордост болест коју човек не осећа; а ако не осећа болест, значи да је мртав. Тако сада видимо параду лажних богова, ових мртвих идола, ових демонизованих људи. Јер сама реч: демон, значи: божанство, али лажно божанство. Тако славољубиви човек, када је у стању гордости, тада је у стању лажног божанства, тада је демонизован у лажи, тада је лажни бог – демон. А када је у стању смирења, тада је човек у истини. Тако Свети Исак Сирин вели: Помири се сам са собом, па ће се и небо и земља помирити с тобом. Без смирења, човек је у лажи у демонизованом стању, и Свети Григорије Палама каже: човек без смирења и није човек, (него) демон је, лажни бог. Од самог почетка човек се погордио пред Богом и хтео је да постане: као Бог, а постао је: као лажни бог, као демон; јер је човек одступио од Бога и ородио се са ђаволом, тако да можемо да кажемо: први рођак – Бог, други рођак – лажни бог, демон, ђаво. Тако, ако се човек не смирава у истини пред Богом и људима, предлежи му демонизовање у лажи. То је стање извештачено и неприродно, то је немир и смутња, и нека нејасност и неодређеност, то је стање страсти и прелести, прихватање лажи за истину. Ако човек не увиди ово стање лажног божанства у житију на земљи, познаће сигурно на самрти, када се појаве ђаволи и кажу: наш си рођак – демон си. Па ако има неко да се не боји пакла, нека стави мали прст у ватру да проба макар мало како је у паклу. А супротна гордости јесте страст унинија (мрзовоље), за које Свети Оци кажу да је осетно најгора страст за човека. А стање смирења се налази између гордости и унинија.

Колико је опасна слава људска, казује прича о неком славном Старцу, који је био познат на далеко. И на кончини житија, на његов погреб скупило се много народа и монаха да га испрате како приличи. И када су га сви хвалили и величали, један свети Старац је чуо глас да говори: Мира Ми није дао, да не види славу Господњу! Мира Ми није дао, да не види славу Господњу! И свети Старац је протумачио, да је онај покојник био увек пун славе људске и никада није дао места за славу Господњу; зато је неће ни видети. Зато и Владика Николај пева: кад се, човече, испразниш од себе, тад ће Господ испунити тебе. Из ове приче се види да је слава људска – антислава у односу на славу Господњу, и да је слава људска – слава антихриста. Зато су Свети Оци бежали од славе људске ради славе Господње. Ако се у храму Божијем не позива на покајање и смирење и страх Божији, и на борбу против пале природе (плоти) и на ношење свога крста, онда је питање да ли има неко да није у прелести, да не прихвата лаж за истину. А где је лаж, тамо је лажна црква.  Зато Господ каже: Дом мој дом је молитве; а ви начинисте (од) њега пећину разбојничку (Јн19;46).

Непознати аутор