Потресна сведочења Срба у Македонији: Све је њихово, само мука наша

НОЋ пада на Старо Нагоричане, а Томислав Серафимовић (90) пали воштанице. Једну за душе предака. Другу, за здравље потомака.

– И памет, да не лутају беспућима – каже Томислав. – Да знају ко су и од кога су.

Дубоки трагови трајања ове породице, у Нагоричану код Куманова. И дубоки ожиљци.

– Имали смо, овде, и дућане и кафане. Били домаћини. Имали смо винограде, воћњаке… Текло вино и точила се ракија. Певале се старе, кумановске севдалинке. Времена нас преметнула. И ми сами себе. Све се српско, живо раселило.

Томислав пали свеће крај древне чесме, у центру, где „ни живаво да пламен не гаси“.

А на узвишици, у цркви Светог Ђорђа, задужбини краља Милутина, храм опслужује и свеће пали његов унук Далибор. Дочекао нас је пред улазом у порту.

– Службено не можете у цркву без одобрења надлежног епископа Јосифа – учтив је овај млади човек. – Иако вам обећају снимање… мени неко то мора да јави. Можете ли да разумете?

Можемо. И, све смо, наравно, разумели. На јарболу испред порте барјак ововремене државе Македоније. Готово да је надвисио и сам прелепи Милутинов храм. Ремек-дело архитектуре и фреско сликарства.

Македонска православна црква, која је изабрала свој пут мимо темеља Пећке патријаршије из чијег се јединства расколила 1958. године. И напустила Пантеон српских духовника и светитеља.

– То је та наша трагедија, трагедија Срба у Македонији – каже Томислав. – Деда… Београд гледа. Унук у Скопље. Зато ја палим свеће за памет. Тако је мој отац Андон палио. Тако деда Димитрије.

Заплакао је стари Томислав Серафимовић.

– Кад ти узму цркву, узму ти и школу. Лакше узму школу, кад узму цркву – каже.

Трагом ове поруке и поуке, упутили смо се у овдашњу Основну школу „Светозар Марковић“. Поподневне смене нема. Преподневна, већ се разишла. Колико има ђака, овде, где је краљ Милутин пре седам векова подигао задужбину?

– Неколико десетина – кажу мештани.

– Али је зато општина пуна. Све запослено по партијској директиви владајуће већине. Поподневна смена у нашој школи нема ђака. А из општине, кад се заврши радно време, не можеш од њих да прођеш. Е, да је барем нека вајда од њих.

Покушавамо да заобиђемо политику и политичаре за које овде тврде да „само млате празну сламу“. Али, све је овде неодвојиво од политике. Све је, заправо, политика.

– Да нам барем путеве поправе, да врате младост селу, живнуло би српство, али ко те пита – говоре нам мештани.

Субјективан осећај или реална слика Старог Нагоричана?!

Допутовали смо овде правцем из Прохора Пчињског. Учтиви су полицајци и цариници из комшилука, док смо прелазили међу Србије и Македоније. Али смо одмах ударили на ударне рупе путем према Нагоричану. У Пелинцима, првом селу, пастири овим путем враћају стада са планинских пашњака. Њихове овце се не збуњују ни у предвечерњој магли. Оне воде свог пастира, куд желе, а не он њих. Мада, штап је у његовим рукама, а прате га и пси овчари.

Баш смо се начекали да нимало зачуђена стада „отворе коридор“, да прођемо. И, ево нас у Челопеку. Село зарасло у коров. Нигде куће…

У Драгоманцима, потом, грандиозно је само име затвореног ресторана „Гранд“.

– Где су Срби, ту ти је сиротиња – упућују нас у овом селу. – Наша мука, а све њихово. На попису, кажу нам, заокружи обичном оловком. А како ће да се заокружује после, ко то зна.

Готово исте речи чули смо, сутрадан, у Куманову. У једној српској кући (не инсистирамо на именима саговорника, кад они то не желе, што само по себи довољно говори) овако нам причају:

– Живот Срба у Македоније је између чекића и наковња. Једно је агресивна албанска заједница. Друго перфидна македонска власт. Албанцима попушта јер су они на свакој ваги. А докле? Видећемо.

Нижу се, потом, приче до касно у ноћ. Једна је најпотреснија.

– Велика се узбуна дигла, када је цркву Светог Николе преузео епископ Јосиф. Јављено је нашим људима, Србима, да се избацују старе црквене књиге. Глас је ишао, ноћу, од уста до уста. Сутрадан смо поранили… Да копамо по контејнерима? Одустали смо.

Сутрадан, враћамо се у Старе Нагоричане. Био је велики светац, слава Светог Николе, коју овдашњи Срби славе, као и Македонци, вековима уназад. Поново смо испред задужбине краља Милутина. Далибор Серафимовић, који је у свом „послушању“, неки други човек. Оштар, бескомпромисан. Не дозвољава сликање у цркви, јер „епископ Јосиф није проследио никакву поруку“.

У цркви Светог Ђорђа на прослави славе Свети Никола

Срби који су се определили за Македонску православну цркву, пролазе са славским колачима испод барјака државе Македоније, која пуца на јарболу порте задужбине краља Милутина.

– Овде други храм немамо. Па, где ћемо? И ова је наша, кад је Милутинова – кажу верници.

– Имамо, како немамо – одговара чича Томислав Серафимовић, Далиборов деда. – Ено нашег епископа Јоакима, седи између два довратника у „Рајковој кући“, испред Куманова. Није вам далеко.

Ко зна колико би ово потрајало, да нису наишли свештеници. Желели су да припомогну, да и ми обавимо своје „послушање“. Безуспешно!

НЕЋЕМО НЕСТАТИ

ПРЕМА попису из 2002. године, у Македонији има око 37.000 Срба. Наш народ, међутим, уверен је да их је много више, и да је перфидна пописивачка политика „негде затурила још, барем, двадесетак хиљада“. У међувремену је, наводе, најмање 15.000 затражило држављанство Србије. Али се на српски пасош чека унедоглед.

ПОШТУЈУ ДРЖАВУ

ОПРЕЗНИ су Срби док говоре о међунационалним односима, питању Српске православне цркве и сопственој позицији. Поготову су уздржани када говоре о комбинаторикама власти у Скопљу. Али, где год дођу „Новости“, за њих је то празник. Објашњавају: „Лако је србовати у Београду, али у Македонији где су Албанци на готово свакој ваги, то је велики ризик“.

– Ми поштујемо државу Македонију, њени смо лојални грађани, али не треба нико да нам замери што гледамо и у матицу – каже Часлав Јовановић.

Милена Марковић – Младен Станчић / Новости