НАТО је прво Србију засејао осиромашеним уранијумом из кога би једино могла да никне Нобелова награда

У иницијативи албанског кокуса да се Ештоновој, Дачићу и Тачију додели Нобелова награда за мир Београд види замку за признање Косова и рехабилитацију бившег команданта ОВК, а у Приштини сматрају да трајно решење није постигнуто

Пакистанска шеснаестогодишња активисткиња за женска права Малала Јусафзај, којој су талибани пуцали у главу јер се јавно залагала за права жена на образовање, као један од кандидат за овогодишњу Нобелову награду за мир рекла је да још није заслужила ту престижну награду.

Верујем да су се премијер Србије Ивица Дачић и Хашим Тачи током 20 рунди Бриселског дијалога барем неколико пута осећали као да им је пиштољ прислоњен уз главу. Они су већ то сматрали довољним јер ни један ни други нису рекли да награду нису заслужили.

Додуше, иницијатива албанског кокуса у америчком Kонгресу за њих није нова, пошто их је још у априлу новинар лондонског „Економиста” Тим Џуда „кандидовао” за ову награду уз образложење: „Ако имате некога ко је био део власти која је водила рат овде, а сада је део владе која ствара договоре и споразуме – зар то није нешто?”

То „нешто” је било довољно да Нобелову награду за мир 1973. године добију Хенри Кисинџер (САД) и Ле Дук То (Вијетнам; који је одбио да је прими) за вијетнамски мировни уговор и 1994. Шимон Перез, Јицак Рабин и Јасер Арафат за мировни уговор на Блиском истоку. Пре него што је Кисинџер „допринео обустављању вијетнамског рата” током 10 година, до 1972. године, на Вијетнам су САД изручиле 7,5 милиона тона бомби и убиле скоро два милиона људи.

Случај с Косовом је сличан: НАТО је прво Србију засејао осиромашеним уранијумом из кога би једино могла да никне Нобелова награда.

Како се тај вијетнамски мировни споразум показао само као примирје, јер је рат настављен до 1975. године, у седиште Нобеловог комитета у Ослу стигла је порука из Међународног института за истраживање мира да је ова награда обезвређена „јер је мир нешто више од одсутности рата” и примедба да лауреати морају да буду личности које су дале истински допринос миру.

Занимљиво је да ни у Београду ни у Приштини не мисле да су Дачић и Тачи личности које заслужују ту награду.

На заједничкој конференцији за медије прошле недеље, која је била уприличена поводом добијања датума за почетак преговора Србије са ЕУ, нешто шарма и разбарушености унело је питање новинарке упућено премијеру шта мисли о иницијативи албанског кокуса да добије ову награду. Дачић је осмехујући се рекао да није чуо да се чека његов одговор на ову иницијативу и да прича толико невероватно делује да не би да је коментарише. Потом се уозбиљио и рекао: „Ништа ми овде нисмо радили ни за Нобелове награде, ни за свој рејтинг, ни за фотеље, него за Србију – и то нам је највећа награда”.

У Београду се плаше да је ова номинација замка како би се признала независност Косова и рехабилитовао бивши командант ОВК, а у Приштини влада неподељено уверење да трајно решење још није постигнуто.

Председник скупштинског Одбора за КиМ Милован Дрецун сматра да је допринос Бриселског споразума стабилности и очувању мира, не само на подручју Србије него и у региону, велики и да је то можда и догађај године у региону. Али, он мисли да прихватање те иницијативе носи опасност злоупотребе јер би то био покушај да добију признање да је реч о држави и њеном тзв. премијеру.

Бивши преговарач с Приштином и човек који је 2003. године у америчком Конгресу координирао српску лобистичку групу Борко Стефановић подсећа да је вођа албанског кокуса Елиот Енгел најжешћи заступник албанских интереса и да је, наравно, увек био против српских иницијатива. Енгел је у одличним односима с вишедеценијским албанским лобистом Џоом Диогардијем и у свом изборном дистрикту има доста Албанаца (откуд су и убијена браћа Битићи), који нису толико бројни, колико су финансијска снажни.

Без обзира на то што сматра да је закључивање Бриселског споразума важно за стабилност региона, Стефановић није сигуран да је то за „Нобела”, иако га не би ни зачудило, с обзиром на девалвацију значаја ове награде. Он сматра да се иза те иницијативе „крије потреба да се на Западу Тачи представи као миротворац и човек велике визије, у чему је Дачић само једна од страна”. „Они то желе да представе као мировни споразум две некада зараћене државе, при чему је једна, по албанском тумачењу, окупирала другу, а онда су, ето, успели да пронађу мир”, каже Стефановић.

Како Приштина последњих дана није била импресионирана извештајем шефице европске дипломатије Кетрин Ештон, која је такође предложена за ову награду, о напретку Србије у нормализацији односа, тако нису нимало одушевљени идејом да Тачи и Дачић добију ову награду.

Главни уредник приштинског дневника „Коха диторе” Агрон Бајрами каже да се није много коментарисала ова вест, али он сматра да би одлука да се људи награђују пре него што постигну нешто конкретно и дугорочно била контроверзна.

„Јасно је да би међу Албанцима на Косову било веома негативно дочекано да се Ивица Дачић награди за мир, дакле, човек који је у 90-им имао директну улогу у власти у Србији, а очекујем да би и многима у Србији било чудно да бивши вођа ОВК добије ту награду”, каже Бајрами и додаје да, „и ако занемаримо њихове улоге у прошлости, мислим да би било неумесно јер нисмо постигли трајан мир и решење”.

——————————————————————-

Новинари у трци за Нобела

У среду је портал њуз, који објављује измишљене вести на актуелне политичке теме, објавио да су се Дачић и Тачи потукли пошто су чули да постоји иницијатива да поделе Нобелову награду за мир. Према речима „извора” овог портала, ниједан од двојице премијера није први започео тучу, већ су истовремено један на другог насрнули када су се срели у ходнику. Портал наводи да су их убрзо њихови сарадници раздвојили, „тако да је туча трајала свега неколико секунди, током које су се чуле псовке на српском и албанском језику”.

Да није све шала, вест о иницијативи за Нобелову награду изазвала је и прави мали рат међу српским новинарима. Вест о томе да су Дачић и Тачи кандидати за признање први је, на насловној страни, у среду објавио дневни лист „Наше новине”, да би неколико сати касније, исту „ексклузивну” информацију објавио Танјуг.

Главни и одговорни уредник „Наших новина” Антоније Ковачевић, поводом овог преузимања вести без навођења извора, каже да ће колеге из Танјуга преко својих лобиста у конгресу кандидовати за неку другу награду, пошто су Дачић и Тачи капарисали Нобелову.

„Била би срамота да земља будућег добитника ’Нобела’ баштини медијску анархију. Шалу на страну, свакодневно смо сведоци да у потрази за инстант успехом, а окружени општим безнађем и одсуством било каквих вредности, новинари заборављају основне етичке постулате, следећи девизу: Што је твоје, то је и моје! Ако се то и може опростити булеварској штампи, државна новинска агенција би морала да буде бастион професионализма и пример нама осталима”, каже Ковачевић и предлаже да Савет за штампу убудуће разматра и овакве случајеве.

Биљана Митриновић

———————————–

Дачић: До сада су нас кандидовали само за Хаг

УЖИЦЕ – Премијер Ивица Дачић изјавио је данас у Ужицу, поводом навода медија о кандидатури бриселске тројке за Нобелову награду за мир, да њега о томе нико није званично обавестио и да не верује да ће до тога доћи, напомињући да су српске лидере до сада „углавном кандидовали за Хаг”.

„Вредност Бриселског споразума јесте да допринесе стабилизацији прилика у региону. На питање зашто са (Хашимом) Тачијем, одговор је да ми, на жалост, склапамо мир и договор са онима са којима смо ратовали и та аргументација је превазиђена када смо прихватили да учествујемо у политичком дијалогу са Приштином на највишем нивоу”, истакао је Дачић.

Премијер је напоменуо да су „до сада српске лидере углавном кандидовали за Хаг, па би кандидатура за Нобелову награду била напредак у том смислу”.

Политика