СКОПЉЕ, НИШ, ПРИЗРЕН – ЦАРСКИ ГРАДОВИ – ОД ЦАРА ДО СТРАШИЛА (ВИДЕО)

 

Заиста вам кажем: ако ви заћутите, камење ће повикати. Ако и сви људи на земљи заћуте, трава ће проговорити. Ако и сви људи избришу име Божје између себе, оно ће бити исписано дугама по небу и огњем по сваком зрну песка. Тада ће се песак створити људима, а људи песком. (свети владика Николај, беседа на Јеванђеље од Матеја)

СКОПЉЕ – Споменик у Скопљу није направљен од камена, али очигледно је да и бронза као и камен има сличну мисију – у овом случају, да говори о данима славе када је Православље било срце живота православних и када је православни цар живео устројавајући своју државу на темељу службе Богу. (Погледај о томе)

Цар Душан није уписан у календар светих. Његове поступке историчари различито квалификују. Ипак, не може се оспорити чињеница да је његова држава представљала парадигму уставности где се суди по законима, а не “по страху од царства ми”, тј. по страху од цара; његова Србија је била одступница против западног мрачњаштва које је произвела латинска јерес, али и последњи бедем пред налетом исламског варварства са истока. То што бесни Арнаути (за разлику од цивилизованих Албанаца) насрћу на његов споменик, доказ је да се боје силе цара Душана и данас, и да подсвесно осећају да Скопље и данас припада њему; да је цар Душан дошао на своје и међу своје људе, иако су ти његови људи пренели преко својих плећа разне вирусне идеологије којима су разни тирани покушавали да их одвоје од корена. Ломљењем крста са царевог споменика наци-исламисти су показали шта им нарочито смета.

Шиптарски нацисти покушавају да сруше споменик цару Душану. У томе имају подршку председника општине Центар Андреја Жерновског и партије бивших комуниста СДСМ.

Мало је позната чињеница да је Ватикан био један од главних центара за разарање православних на простору Македоније. Ватикан је инструирао и покатоличио и Гоце Делчева и браћу Миладинов и тако извршио културно насиље и културну деградацију на простору словенске Македоније. Мало је позната чињеница да су њих тројица били унијати.

НИШ – Док је Скопље, некако изненада, добило леп споменик цару Душану, славни царски град Ниш је добио ни мање ни више него огромног “гаврана” сличног страшилу за птице, високог око 5 м, и то у центру града. Погађате да се и овом приликом умешао Ватикан. Иако су у оквиру гаврана уграђене и (чак) три цареве главе, тј. св. цара Константина, ни то није помогло да се естетски утисак побољша. Страшило је остало страшило, те је град Ниш, уместо да се поноси својом славном православном историјом у положају да се плаши у својем обесвештеном центру града. Са једне стране је турска тврђава на којој и данас постоји натпис исламског исповедања вере, са друге стране футуристички ватикански гавран. Тек са треће стране центра стоји један скромни споменик светом владики Мелетију, и тек он говори о слави овога града у коме је рођен св. цар Константин и владао св. Стефан Немања (Симеон Мироточиви) који је Ниш својевремено извукао из руку унијата.

Dominantnu vertikalu sačinjavaju tri različita portreta cara Konstantina, koji se penju iznad glave iz neolitskog perioda, pronađene prilikom arheoloških iskopavanja u Lepenskom Viru. Kompozicija je na vrhu krunisana znakom krsta. Kontemplativnom sadržaju skulpture doprinosi let mitskog gavrana, što naglašava spiralno kretanje u vis. Autorovo zoomorfno polazište u formi ove ptice oslanja se na rimski vojnički trofej.

Simbol gavrana potiče sa zastave rimskih legiona, gde je on zaštitnik od neprijatelja, a na obelisku tumači zlu sudbinu protivnicima hrišćanstva. (Са сајта Београдске надбискупије)

Нишлије нису остале дужне нагрдитељу града, па су му овако отписали:

Небојша Стојилковић: -Кад неко из иностранства види овај споменик мислиће да је овде марихуана легална.
Владо Скакић: -Важно је да се сви крсте кад виде овај споменик. Разлози нису битни.
Небојша Стојилковић: -Због оваквих споменика ванземаљци се плаше да комуницирају с нама…
Миле Стефановић: -Има уметника које једноставно не разумемо, али ипак у њиховим делима пронађемо нешто лепо. Овде ће тешко то да нам се деси.
Миљан Илић: -Мене подсећа на јахаче апокалипсе поквашене сумпорном киселином.
Петар Стојковић: -Поклон од папе, а поклону се у зубе не гледа.
Владимир Ђорђевић: -А, што га лепо не однесу кући, па да сву будемо мирни.
На вест да је откривен споменик:
Бојан Јовановић: -Боље да га држали покривеног…
Владимир О. Ђорђевић: -Е, Боже ме сачувај. У животу нешто ружније нисам видо !!!
Александар Вугделија: -У знак захвалности, требало је да инсистирају да краси двориште католичке цркве…
Сташа Марковић: -Изгледа да волимо кад нас понижавају, другачије не могу да схватим поступак града.
Јелена Јеца Симић: -Зато су нам га и поклонили, карикирање… (Коментари преузети са Фејзбука)

Често су разне тоталитарне идеологије своју унутрашњу ружну суштину исказивале преко уметности. Тако је и социјализам своју умишљено савршенство приказивао преко ружних градских квартова и примењеног соц-реализма у архитехтури. Ако је Ватикан хтео да уметношћу придобије срца Нишлија, учинио је себи антирекламу.

ПРИЗРЕН: Призрен, као и Скопље темељи свој атрибут “царски” на цару Душану. Цар Душан је у Призрену имао дворац, а сахрањен је у својој задужбини, манастиру Светих Архангела, који се налази у непосредној близини Призрена. Као и Скопље и Ниш и у Призрену је постојао споменик цару, али су га албански нацисти разорили пред очима НАТО снага 1999. као и многе друге споменике и светиње који се не уклапају у концепцију да су овде само Албанци аутохтони народ.

Статуа цара Душана из 14. века која је “нечујно” украдена из манастира Светих Архангела.

Ипак, један споменик је остао дуго нетакнут, и то је био камени дубоки рељеф који је по историчарима представљао цара Душана у каменој пластици. Овај лик, неуобичајен за српску средњевековну уметност био је израз великог замаха и моћи цара Душана и уметности тог доба. Некада је био уграђен у саму цркву Светих Архангела, а после рушења цркве од стране исламиста у 17. веку је био изгубљен. Пронађен је на почетку двадесетог века од стране познатог научника и родољуба Радослава Грујића. Приликом обнове манастирског живота 1998. враћен је у манастир Светих Архангела.

И тако, док се у Скопљу исламисти и албански нацисти труде да уз помоћ отпадника од Православља сруше споменик цару Душану, док у Нишу Ватикан подиже страшила, у Призрену је споменик нестао после прогона монаштва владике Артемија. Екуменистички производ, расколник Теодосије, је својим немаром учинио да некадашње светиње постану места трговине, па се карта од 1 евра наплаћује у цркви Св. Ђорђа, а у Богородици Љевишкој у Призрену је цена за улазак у цркву 3 евра. Немар је учинио да из манастира Светих Архангела, у коме често нема ниједног монаха, неко и украде камену статуу цара Душана, о чему је својевремено извештена наша јавност.

Тако је цар Душан наставио своју мисију у свом народу. Али, то је на неки начин учинио и св. цар Константин. Цар Константин је 2013. требало да буде предмет злоупотребе и промовисања јереси екуменизма и римокатолицизма. Његов унакажени споменик на кеју крај Нишаве који се рве са црним гавраном, као да говори и том последњем боју који православни морају да поведу да би се одбранили од присутне јереси у центру града. Ружноћа, пак, споменика на кеју говори и о ружноћи отпадништва, издаје и ружноћи прозелитизма који је овај споменик подигао.

О римокатоличком споменику на нишком кеју: Ватикан у Хрватској гони ћирилицу, у Србији подиже споменик

Погледајте, такође: МПЦ и “косоварска православна црква” – сличности и разлике

Припремила екипа Фб странице “Православље живот вечни”