Фалсификованје историје, убице на споменику жртвама

На спомен-обележју на Сенћанском гробљу у Суботици и имена мађарских злочинаца из Другог светског рата. Међу жртвама и они који су убицама предали очеве Анђелке Грубешић и Живане Крнајски

Иимала сам тек седам година, али тренутак кад мађарски војници убијају мог оца Спасоја и сестру Бојану за сва времена болно се урезао у моје сећање. Можете, онда, само да замислите како ми је било кад сам међу именима, како се овде каже невиних партизанских жртава из 1944. и 1945, угледала и Иштвана Лодрија, човека који их је, на моје очи, предао убицама.

Овако, показујући Лодријево име на једној од плоча изнад споменика „Птица сломљених крила“, на Сенћанском гробљу у Суботици, говори Анђелка Грубешић (78). За разлику од спомен-плоче Аћифу Хаџиахметовић, чије откривање је, ових дана, заталасало целу Србију, овај споменик је подигнут још 1995, а Анђелка је име које је прогони целог живота на њему, случајно, видела пре две године.

– Била сам на једној сахрани и, кад сам већ ту, одлучила да погледам и споменик – наставља она. – Када сам видела да је ту и Лодри, просто сам се скаменила, а ужасне слике из априла 1941. покуљале су саме од себе.

У паорским колима њен отац Спасоје Нинковић је, наставља наша саговорница, своје четири кћери тада повезао код родбине у Бачку Тополу, да их склони од мађарске војске која је већ ушла на територију Краљевине Југославије.

– У насељу Носа пресрео нас је баш Лодри, иначе најамник на нашем имању. Пиштаљком је позвао мађарске војнике и рекао им да је отац четник, а да Бојана, којој је било 18 година, има бомбе у коси! Оца су пребили кундацима, а онда и пуцали у њега. Бојана, се, покушавајући да помогне, бацила преко његовог тела, па су убили и њу – враћа се Анђелка у најстрашније тренутке свог живота.

По уласку мађарских трупа у Бачку први на удару били су, иначе, солунски добровољци колонизовани после Првог светског рата. Њима је припадао и Спасоје Нинковић. Стеван и Лазар Крнајски били су главе угледне српске породице која је у Келебији живела вековима, али их ни то није спасло од бездушности комшија Мађара.

У Мађарској је, каже др Драго Његован, у пуном замаху ревизионизам чији ехо, очигледно, одјекује и Војводином. Пре неколико година је тако рехабилитован генерал Ференц Сомбатхељи, начелник Хортијевог генералштаба и наредбодавац злогласне новосадске рације. Он је, иначе, у Новом Саду 1945. осуђен на смрт и стрељан. На другој страни,учесник тог злочина Шандор Кепиро умро је неосуђен у Будимпешти, а правди, упркос чињеници да је 1944. учествовао у депортацији више хиљада Јевреја, сада измиче и Ласло Чатари.

– На Ускрс 1941. по оца и стрица дошли су Иштван и Јанош Пелхе и рекли им да крену с њима – прича Живана Крнајски, Стеванова кћерка рођена четири месеца после његове трагичне смрти. – Рекли су им да не брину, да ће се брзо вратити. Нису се вратили никада. Са још 26 Срба са Келебије одвели су их у злогласну суботичку „Жуту кућу“ са чијих прозора су их, измрцварене, побацали у камионе и закопали у атару.

С мешавином бола и резигнације, Живана на плочама на Сенћанском гробљу показује и имена браће Пелхе. И они су, како ту пише, „невине партизанске жртве из 1944. и 1945. године“. Као ни откривање плоче Хаџиахметовићу, одавање те врсте „почасти“ сарадницима окупатора новосадског историчара др Драгу Његована који се, деценијама, бави истраживањем окупаторских злочина пре свега на територији Војводине, ипак не изненађује.

– Нико, заправо, нема увид чија су све имена на споменицима Немцима и Мађарима, страдалим у Другом светском рату и после њега, којих је по Војводини све више – каже он.

– Свакој невиној жртви треба одати пошту, али ту су и регистри Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Са њима би, пре него што се било који од тих споменика открије, требало упоредити имена која се на њима налазе. То се, нажалост, не чини.

Зашто се ћути?

Видевши име једног од џелата свог оца на списку „невиних партизанских жртава“, Анђелка Грубешић је сама покушала да исправи неправду. Успела је чак да у архиви Вишег суда у Суботици пронађе оригиналну пресуду Лодрију, образложену управо потказивањем њеног оца, али ни то ништа није вредело. Писма упућена лидерима СВМ Јожефу Каси и Иштвану Пастору, председнику Скупштине Војводине Шандору Егерешију, градоначелнику Суботице Саши Вучинићу…, остала су без одговора!

Извор: Вечерње Новости