Жонглирање између Вашингтона и Москве

Премда се досад чинило да је Запад незаустављив у продору на Исток најновији догађаји у Украјини сведоче да је рано за отварање шампањца у САД и ЕУ. – Почетак преговора Србије са ЕУ у сенци нових услова и лошег имиџа земље

Када је пре неколико седмица у недељној „Политици” Душан Петричић кроз карикатуру сјајно приказао наш однос са Истоком и Западом нацртао је Јосипа Броза како једном руком, све са цигаром у устима, лежерно жонглира обема „куглицама” док се ововремени политичари истовремено уз низ трапавих потеза убише да похватају све правце у којима ће се кретати источна, односно западна кугла. Најновија геополитичка догађања на трансверзали Вашингтон (Брисел) – Москва која се ових дана некако најинтензивније преламају над Источном Европом без сумње ће захтевати много вештине у жонглирању регионалних политичара. Кренимо редом.

Иако је деловало као готова ствар и да су Јерменија и Украјина без сумње опредељене за будућност која гравитира Европској унији, за европске бирократе су неочекивано један за другим стигла два хладна туша, најпре из Јеревана, а потом из Кијева. Јерменско „не” Бриселу остало је међутим мање-више испод радара глобалне пажње јер је заглушено одлуком Украјине да у последњи час одустане од потписивања Споразума о придруживању са ЕУ. Негде у исто време са демонстрацијама које је оваква одлука испровоцирала на улицама Кијева из Брисела је стигла за нас неупоредиво важнија вест – Европска унија је после много натезања и мрцварења одлучила да у јануару започне преговоре о придруживању са Србијом. Датум? После много спекулација потврђен је 21. јануар.

Посматрајући жестину са којом су се Европљани и Американци ухватили у коштац са одлуком председника Украјине Виктора Јануковича да курс земље заокрене према Истоку и Кремљу изненађује фрапантан недостатак полета када се решава српска будућност у ЕУ. Већ пословична сумњичавост Запада према Београду као експозитури Москве на Балкану требало би утолико пре да буде аргумент за пружање Србији неких чвршћих гаранција за чланство уколико се заиста жели унапред неутралисати могућност понављања украјинског сценарија.

Брисел и Вашингтон напротив пред Београд стављају додатне услове који су се после овонедељног састанка у Бриселу пресили у домен лингвистике па се од Србије очекује „свеобухватна” уместо „пуне” сарадње са Косовом . У међувремену коначна одлука да у јануару отпочну преговори није у Србији дочекана са претераним ентузијазмом, испитивања јавног мњења бележе раст евроскептицизма, а додатно онеспокојавају упозорења европског комесара за енергетику да ће Србија зарад евроинтеграција морати да ревидира уговор о Јужном току, као и претња британског премијера да ће блокирати наш европски пут због евентуалне опасности од имиграната.

Борба за привлачење земаља источне Европе у сферу утицаја Вашингтона или Москве нагнала је многе аналитичаре на оцене да смо сведоци реанимације хладноратовског сценарија. Ширење западне сфере утицаја на исток чији су европске интеграције само један појавни облик има за циљ по мишљењу многих – опкољавање Русије. Премда је помоћник генералног секретара НАТО-а за политичка питања и безбедносну политику Трасивулос Тери Стаматопулос у интервјуу „Политици” био категоричан да улазак у ЕУ не подразумева чланство у НАТО, поглед на мапу оставља другачији утисак. Стаматопулос поткрепљује своју тезу чињеницом да су Аустрија, Кипар, Финска, Ирска, Малта и Шведска у Унији али нису део НАТО-а, али исто тако је чињеница да су ове земље, са можда изузетком Финске, прилично стратешки небитне у продору на исток.

С друге стране земље некадашњег Источног блока махом су постале чланице НАТО-а и Европске уније. Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Румунија, Бугарска формирају малтене непрекинут низ чланица Северноатланстког пакта у непосредном комшилуку Руске Федерације. Москва се „брани” Белорусијом, Украјином и Грузијом, као својеврсном тампон зоном на својој западној граници. Истина је међутим да су и Украјина и Грузија на Западу виђене као потенцијалне чланице НАТО-а па и у том  светлу ваља посматрати Путиново брзопотезно матирање европских интеграција Украјине.

Медији на Западу међутим подсећају на КГБ-овски део биографије руског председника и указују да су методи којима се служи да привуче околне земље у орбиту Москве засигурно легат тог наслеђа. Подсећају на руску праксу да искоришћавају Придњестровље, непризнату земљу која се у грађанском рату 1992. отцепила од Молдавије, како би торпедовали молдавски суверенитет. Сличан случај је и са Абхазијом и Јужном  Осетијом које су марионетске државе преко којих Кремљ врши притисак на Грузију.

Када се има у виду да су и некадашње југословенске републике без изузетка (макар декларативно) окренуте Бриселу и самим тим Вашингтону онда делује да је одговор на питање коме је припала источна Европа – без сумње Западу. У ову једначину треба укључити и лош имиџ којег поједине земље региона, међу којима и Србија, никако да се отресу у евроатлантским медијима и утицајним сферама. Описујући Србе као руску претходницу Запад ризикује активирање механизма познатог као „самоиспуњавајуће пророчанство” односно кад се уверења претварају у реалност, и у овом случају би могло да значи да би Београд заиста могао да исклизне из бриселске сфере утицаја.

Овогодишња серија дипломатских победа Владимира Путина – од обуздавања америчког напада на Сирију, пружања азила узбуњивачу Едварду Сноудену, кључне улоге у договору са Ираном око нуклеарног програма, до преокрета у Украјини – показује да је руски медвед и те како јак и вешт па је за очекивати да утакмица Истока и Запада чији смо ми полигон донесе још неке неочекиване обрте.