Послушање

Послушање је живот, непослушање је смрт.

Послушање ће донети све дарове. И најмања непослушност према старцу односи Божанску благодат.

Не спасава ни свештенство, ни пост, ни подвиг, спасава само послушање. Послушање ће донети благодат Божију.

Послушање је смирење, оно ће донети све благодатне дарове.

Послушање:извор молитве. Молитва извор благодати, дар суза, Божанског просветљења, топле Божанске ревности, Богословља.

Прави монах ће постати онај, који чини искрено послушање. Његова уста увек треба да изговарају: „Благослови“ или „Нека је благословено“.

Право слепо послушање, уништава самољубље, самодовољност, егоцентризам, који представљају „гнусобу опустошења …. која стоји на месту светоме“.

Последице и добит послушања јесте исцељење човекове природе, која је после пада изопачена.

У зависности од послушања и поверења према властитом старцу, наслеђује се одговарајућа духовна снага.

Благодатни дар послушања као какав огањ окружује послушника и ђаво му не може наудити.

Послушан си старцу, послушан си Богу и Пресветој Богородици.

Непослушност значи смрт (и у овом и у будућем веку).

Начин создавања и происхођења бића од Бога првог Узрока – јесте потчињавање и зависност без којих је трајење немогуће и само по себи се прекида. У томе је значај послушања за словесна бића.

Ако пођете нешто да замолите старца, пођите са оваквом мишљу: ако ме услиши „нек’ је благословено“, ако ме не услиши  опет „нек’  је благословено“.

Послушањем човек се учи да воли, да служи, да се не супроставља, да се не правда, да трпи и да прихвата оно што му Бог удељује преко стараца, данас и увек. Тако долази благослов Божији на онога који се бори.

(Свети Исахије: )

„Видиш ли човека без стрпљења – знај да је уљаница без уља и светлост ће се њена брзо угасити … Победа је стрпљење, победа је смирење, победа је послушање.“

(Свети Јефрем: )

Имаш помисао? Одмах је кажи старцу. И онако како је Бог просветио старца тако послушај. Не веруј својој помисли. Јер ђаволу се не жури: мало по мало па те води куда он хоће. „Боље је поверити се него ћутати.“Али старац није ту, а ти питај свога сабрата и послушај оно што ти он каже. Није мала борба да згазиш своје ја.  Ако хоћеш да следиш правила монашка мораш добро да нагазиш себе.

•Ако немаш слепу послушност не успињеш се по духовној лествици. Слепа је послушност када се не оправдаваш, не само пред старцем него и пред сабратом. Увек треба себе да сматраш незнатнијим од свих.

Знате ли колику силу има метанија, коју правите старцу са речима „благослови старче“? Не можете то ни да замислите. Зна само онај ко то није чинио кад је требало. Благослов твога старца вреднији је него сва васељена.

У чему се састоји послушност?

У одсецању воље, потчињавању себе законима кротости и смирења, млађима и старијима свима без изузетка.

Степен усрдности и тачности извршавања послушања усавршава срце. Али само у присуству Божјем, знајући  да је игуманија сваког манастира Сама Пречиста Мајка Божја.

Монаштво без смирења уопште није монаштво и нама ће се зато судити као гнусним изруглима над заветима монаштва.

Смирити своје гордо срце, значи никад не имати право да се нешто одбије млађима или равнима; али и не наметати се – то ће бити улизиштво, биће гордост, то није израз смирења.

Својство послушности је да не зна за поправљање другог, предлагање, навођење на мисао, или под било каквом маском предлагање нечег бољег. То је гордост.

Смирење је својство када је човек убеђен и уверен и зна да је трулеж, да је у мочвари грехова и страсти, да је најмлађи од најмлађих, најгори од најгорих, најглупљи од најгорег глупака. То није стање потиштености већ стање уверености и знање да без помоћи Божје може донети само грех. Монах не сме ништа да чита самовољно.

Молити се покајнички значи научити осуђивати и презирати себе, оплакивати грехе, све своје уочене мисли, речи, поступке осуде, самохвалисања, оговарања, ружне речи смешно и дрско.

Бојати се да не увредимо Господа не само жељом. Обуздај језик.

О Светој послушности

Ст.Јосиф: „Ни свештенство, ни Божанско причешће, ни умне молитве, ни пост, ни бдење – не спасавају без послушања. Оно што бива по својој вољи, без послушања, односи ђаво …“

Ст.Јефрем: „Кад постанеш луд ради послушања, и будеш радио што ти кажу, и за све питао, тек онда Бог почиње да ти даје благодат.“

Св.Исаија: „Онај  ко се ослања на сопствени разум и слуша своју вољу, оплођује у себи непријатељство према другим људима и потпуно му је непознат дух од кога се рађа скрушеност.“

Ава Исаије: „На исходу душе, ако се покаже као душа која је живела у лењости, авај души таквој! она ће чути страшан глас „Да се узме безбожник да не види славу Господњу“. Тада ће јадна душа бити предата у таму преиспадњу и огањ вечни где ће бити мучење у све векове.“

„Сопствена воља уништава све врлине. А одсецање сопствене воље све врлине повезује свезом мира.“

Преп.Варсонуфије: „Ако се човек сам не потруди према својим моћима, и ако молитвама светих не придода и свој труд, никакве користи неће имати од тога што ће се светитељи молити за њега.“ Гордост је не питати за савет и такав човек је непријатељ Божији.

(Навика изобличавања води у безосећајност и немарност.) (За време немира, када ти се брат противи, задржи језик свој, да ни у ком случају не кажеш нешто са гневом.)

Преп.Авва Доротеј: „Ништа људима не доноси толику корист, као одсецање своје воље. Ако си видео палога знај да је слушао самога себе.“

От.Пимен: „Наша воља је огроман бедем између човека и Бога“.

Св.Ј.Лествичник: „Ко без помоћи наставника ступа у борбу против духова злобе, биће усмрћен. Од послушања се рађа смирење. Покорност се рађа од прекоравања самога себе и од тежења ка душевном оздрављењу.“

Пр.Симеон Нови Богослов: „Ономе ко испуњава своју вољу, макар и у неким ситницама немогуће је следити Господа у ношењу крста, нити испуњавати Његове Заповести.“

Св.Теофан Затворник: „Отворена непокорност и расправљање! То је већ нескривени сатанизам.“

От.Амвросије: „Непослушање је такав грех, да се ни мучеништвом не искупљује.“

Вал.Свенцицки: „За духовни живот и молитву неопходно је научити се препуштању самога себе у руке Божје, а то је могуће само одрицањем од своје воље кроз послушање.“

Аверкије Џорданвилски: „Пази на себе! – то и јесте најважније, основно правило истински хришћанскога живота усмереног ка спасењу. Једино онај који пази на самога себе, на свој унутарњи свет, који не води расејан живот, може препознати јасно све своје карактерне недостатке, слабости, грехе, порочне склоности и страсти.“

Услед непажње, зло се у души све више разраста, оснажује и коначно тако се чврсто укорењује да такав човек већ губи могућност да се исправи и духовно обнови и зато њему нема наде на спасење. Он постаје сејач зла. Савремени живот има за циљ и последицу да човека држи „ван себе“.

„Хришћанство је, пре свега, живот унутарњи, живот духовни. Онда се и спољашњи живот преображава.“

У време Великог Поста, у време покајања и исправљања свога живота – вапиј Богу:

„Да Господе Царе! Дај ми да уочим прегрешења своја, и да не осуђујем брата свога; јер си благословен у векове векова. Амин.“

(Св.Ј.Лествичник-Лествица)

О блаженој и незаборавној послушности

Послушност је потпуно одрицање од своје душе, које се испољава у телесним дејствима; или обратно: послушност је умртвљење удова при живом разуму. Послушност је вршење дужности без испитивања. То је добровољна смрт, живот без радозналости, без бриге за опасности, неприпремљена одбрана пред Богом, одсуство страха од смрти, безопасна пловидба, ходање у сну. Послушност је гроб воље, а ускрснуће смирења. као да је мртав, послушник не одговара нити размишља, било да се ради о добрим стварима или о нечему што изгледа зло, јер ће за све одговарати онај који је побожно умртвио његову душу. Послушност је одустајање од расуђивања при богатству расуђивања. Јер, послушност је неверовање себи у сваком добру, до краја живота.

Од помисли која ти предлаже да испиташ или осудиш свог духовног оца, одскочи као од блуда. Тој змији недај ни најмање слободе, ни места, ни приступа, ни почетка. Викни на гују:“Варалице једна! нисам ја над својим оцем, већ је он нада мном доби право суђења. нисам ја њему, већ је он мени постављен за судију.“

Они који се у својој простодушности покоравају ради Господа срећно стижу на циљ свог пута, јер не навлаче на себе лукавство демона тиме што би критиковали духовника.

Нечастиви више ни на тренутак нема места у човеку који се преда простоти и драговољном незнању зла.

Блажени пастир је често примећивао, док смо стајали на молитви, да неки разговарају. Такве је он кажњавао да стоје пред црквом по недељу дана, наредивши им да метанишу свима који улазе и излазе из цркве. Што је још необичније, он је тако кажњавао чак и клирике, тј. презвитере!

Благо ономе који ради Бога сваки дан трпи грдњу и понижење, и успе да се савлада! Тај ће ликовати с мученицима и слободно ће разговарати с анђелима. Благо монаху који у сваком тренутку сматра да је заслужио сваки презир и поругу! Благо ономе ко је своју вољу до краја умртвио и сву бригу о себи пренео на свог учитеља у Господу, јер ће стати с десне стране Распетога!

Ко од себе одбацује праведан или неправедан укор, одбија своје спасење; а онај који га прима, с болом или без бола, брзо ће примити опроштај својих грехова.

Веру и љубав према свом духовном оцу показуј Богу духовно, а Бог ће (твоју наклоност) тајанственим путем открити твоме оцу. Тада ће ти он, осетивши твоју приврженост, одати признање и постати пријатељ.

Сваки од нас препознаће у себи братољубље и праву љубав тек када себе затекне да плаче због пораза брата и да се искрено весели његовим успесима и благодатним даровима.

Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар било и тачно, треба да схвати да болује од болести ђавола. Ако то чини у разговору са себи равнима, можда га још може излечити казна старијих; међутим, његову болест људи неће моћи излечити уколико се на исти начин понаша и пред старијим и паметнијим од себе.

„Чак када би и мртве васкрсавао, и дар суза стекао, и ослобођење од духовне борбе достигао, разборит послушник све приписује учинку молитве духовног оца, те му је сујетна уображеност туђа и далека.

На исповести буди и по спољашњем изгледу и у дубини душе као осуђеник:

Сваку казну од Бога заслужују болесници који, пре коначног исцељења, остављају првога лекара, иако су код њега били на лечењу и осетили побољшање, те почињу да више цене другога. Немој бежати из руку онога који те је привео Господу. Јер, у току целога живота свог, никога дугог не треба толико да поштујеш као њега.

Треба настојати да се у присуству духовника понашамо тако као да ништа не знамо, и да будемо крајње ћутљиви.

Трпељивима с можемо сматрати не кад храбро подносимо грдњу само од оца, већ када од сваког човека трпимо понижење и увреду. Јер, од оца ми све подносимо из поштовања, и зато што се осећамо његовим дужницима.

Жудно испијај подсмех као воду живота, од сваког човека који хоће да те напоји њиме. Јер, он је лек који чисти од блуда. Тада ће се у твојој души родити сунце дубоке чистоте, и светлост Божија неће напуштати твоје срце.

Мала ватра смекша велику количину воска. Тако и мала увреда која нам се често наноси, сву суровост, безосећајност и окорелост срца одједанпут омекша, заслади и сасвим искорени.

Погрде су у свету проузроковале многа раздвајања и несугласице, а угађање стомаку је у манастирима узрок сваког пада и гажења монашких завета. Ако ову господарицу савладаш, свако ће ти место бити погодно да постигнеш бестрашће. А када она влада, на сваком месту, осим у гробу, бићеш изложен сваковрсним опасностима.

Господ отвара очи послушницима да виде врлине учитеља, а затвара их за њихове мане. Добромрзац (тј. ђаво) чини супротно.

Ревносни највише треба да пазе  на себе, да не би због тога што осуђују површне били више од њих осуђени. Сматрам да се Лот управо тиме и оправдао, што, живећи међу онаквим људима, никога никада није осуђивао.

Знак потпуног и правог поверења састоји се у томе да се без двоумљења покоравамо својим претпостављеним и онда када видимо да су њихове наредбе супротне нашим очекивањима.

… плачи због тога што си уопште урадио нешто што заслужује прекор, и што си душу свог оца узрујао против себе.

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

Нашем времену дат je други подвиг, повезан са многим тешкоћама и спотицањима. Ми морамо да путујемо не пo дану, уз јасну сунчеву светлост, него пo ноћи, уз бледу светлост месеца и звезда. Нама je за руководство дато Свештено и Свето Писмо – то изричито кажу Свети Оци каснијих времена. Поред руковођења Светим Писмом користан je и савет ближњих, управо оних који ce и сами руководе делима отаца. 6. 441-443

• Онај ко покорава своју вољу ближњем, показује пажњу душе према задобијању добродетељи; напротив, онај ко има склоност ка самовољи показује своје незнање. 6. 490-491
• Ми верујемо, научени томе од светих отаца, да ако Господ, из нама непознатих и само Њему знаних разлога, некоме не допусти да схвати путеве послушања, такав не прихвата ништа од људи, и чак када би пред собом имао саме свете апостоле, засуо би их камењем. 6. 170-171
• Послушање je најспасоноснији подвиг. Сила и живот свих људских страсти усредсређени су у човековој поквареној вољи: послушање, свезујући и убијајући вољу, свезује и убија све страсти заједно… Послушање je корисније од свих добровољних подвига, мада ce површном погледу чини да положај послушања представља сметњу за духовни напредак, јер спречава савршавање самовољних подвига. Такав поглед je погрешан. 6. 531-532
• Никако ce не узнемиравај због тога што у теби делују борбе, које су повезане са тешкоћама, помрачењем и унинијем. Таквим борбама обично ce подвргавају сви који су из дуготрајног самовољног живота дошли у покајање. 6. 242

Сав духовни напредак састоји ce у томе да срце, одрекавши ce променљивих и ограничених закона, тачније безакоња своје воље, прими законе Јеванђеља и да им ce у потпуности потчини. Истинско послушање je у уму и срцу. Тамо je и самоодрицање! Тамо je и нож, за који je Јеванђеље заповедило своме ученику: нека прода хаљину своју u купи нож (Лк. 22,36).

Из књиге „Поуке Светих Отаца“ – одабрао и саставио монах Рафаило Пејчић