Регулисање статуса српских полицајаца на КиМ по Бриселу

Дана 09.12.2013. године Влада Републике Србије је Закључком наложила Министарству унутрашњих послова да, у циљу имплементације тзв. бриселског споразума, регулише статус запослених у МУП-у који живе на територији Косова и Метохије, тако што ће истима престати радни однос уз обезбеђивање права на пензију у висини од 60% просечне плате коју су остварили у овој години. (1).

Иначе, статус запослених у МУП-у регулисан је Законом о полицији као посебним законом, уз примену и Закона о државним службеницима.

Закон о полицији одредбом чл. 139 предвиђа могућност  престанка радног односа полицијском службенику и пре испуњења општих услова за стицање старосне пензије, а у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању.

Закон о пензијском и инвалидском осигурању предвиђа, као посебну категорију осигураника – осигуранике  који раде на пословима на којима се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем и који могу под посебним условима остварити право на пензију, међу којима су и полицијски службеници – униформисана овлашћена службена лица и полицијски службеници који раде на посебно сложеним , специфичним, односно оперативним пословима (чл. 42 ст. 1 тач. 1 Закона о пензијском и инвалидском осигурању). Надаље, одредбом самосталног чл. 73ст.1 тач. 3 Закона о пензијском и инвалидском осигурању је предвиђено да полицијски службеник стиче право на старосну пензију кад наврши у 2013. године најмање 53 године и шест месеци живота и 21 годину стажа осигурања, од чега најмање 11 година ефективно проведених на радним местима на којима се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем.

Дакле, прописи о пензијском и инвалидском осигурању јасно регулишу које категорије полицијских службеника могу стећи  право на пензију под посебним условима и при том прописује и додатне услове за стицање посебног права на пензију.

Имајући у виду напред наведену законску регулативу, нејасно је на бази којих законских прописа је Влада донела Закључак од 09.12.2013. којим је наложила Министарству унутрашњих послова да регулише статус запослених у МУП-у који живе на територији КиМ на начин како је то у Закључку описано.

Наиме, из садржине Закључка се може закључити да је Влада наредила надлежном министарству да пензионише све запослене у МУП-у који живе на територији Косова и Метохије  одредивши при том и висину пензије!

Поставља se основано питање да ли је Влада уопште била надлежна за доношења поменутог Закључка? Рекло би се да није, те да се ради о намерном и циљаном прекорачењу Уставом  прописане надлежности.

Одредбом чл. 123 Устава уређена је надлежност Владе па наводи да је Влада надлежна да утврђује и води политику, извршава законе и друге опште акте Народне скупштине, доноси уредбе и друге опште актеради извршавања закона, предлаже Народној скупштини законе и друге опште акте и даје о њима мишљење кад их поднесе други предлагач, усмерава и усклађује рад државне управе и врши надзор над њиховим радом и врши друге послове утврђене Уставом и законом.

Очигледно је да је Влада у овом конкретном случају, доносећи Закључак, прекорачила Уставом прописану надлежност, те да је приграбила надлежност Народне скупштине која је једина надлежна да доноси законе и на тај начин евентуално донесе нови Закон о изменама и допунама постојећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Једино је Народна скупштина надлежна да одређује које категорије осигураника имају право на пензију под посебним условима и колика висина њихове пензије би износила, па то никако не може бити надлежност Владе као носиоца извршне власти.

Оно што је индикативно јесте чињеница да је Влада акт који се односи на статус запослених у МУП-У на територији КиМ донела у форми закључка.

Наиме, у одељку 4. Закона о влади регулисани су акти Владе, међу којима су уредбе, одлуке, решења и закључци. За сваки акт Закон посебно прописује материју која се њиме регулише, а једино за закључке  одредба чл. 43 ст.3 Закона о влади каже: „ Кад не доноси друге акте, Влада доноси закључке“ из чега се може закључити да се ради о актима Владе којима се регулишу питања од најмањег значаја. У прилог тачности ове констатације говори и чињеница да за ове акте Владе, за разлику од других напред набројаних, не постоји законска обавеза објављивања у Службеном гласнику Републике Србије (чл. 46 ст.2 Закона о влади). У конкретном случају, Влада је, дакле,  злоупотребила одредбе Закона о влади,  како би у форми закључка регулисала материју која се иначе има уредити законом. На тај начин Влада је  истовремено ескивирала обавезу објављивања општег правног акта, овде Закључка, у Службеном гласнику Републике Србије, а обавеза објављивања је прописана чл. 196 ст.1 и 2 Устава. То су разлози услед којих се јавност не може на поуздан начин упознати са садржином Закључка.

Ипак, на основу информација датих у медијима, може се назрети да ће се ивршити двострука дискриминација запослених у МУП-у Србије. Као прво, јасно је да ће  запослени у Министарству унутрашњих послова који живе на територији КиМ имати различит правни статус у односу на запослене у истом Министарству који живе на тероторији  преосталог дела Србије.  Као друго, чини се да ће се направити и разлика у статусу оних припадника МУП-а Србије који живе на северу Косова и Метохије,  у односу на оне који живе јужно од Ибра. 

Дакле, може се рећи да је Влада, у постојећој ситуацији, у ствари својим спорним Закључком наложила Министарству унутрашњих послова да крши важећи Закон о пензијском и инвалидском осигурању, што у суштини представља још један, од читавог низа напада, на важећи Устав, и то пре свега на одредбе које се односе на надлежност Народне скупштине, надлежност Владе и хијерархију правних аката.

Поставља се питање да ли је седници Владе на којој је донет Закључак присуствовао директор Републичког секретаријата за законодавство, те да ли је претходно Републички секретаријат за законодавство уопште дао своје мишљење на нацрт Закључка.  Обавеза директора Републичког секретаријата за законодавство је да пријави учешће у расправи ако из материјала или расправе оцени да би нацрт акта био у супротности са Уставом или законом, те да упозори и на могућност стварањa несклада у правном систему Републике Србије.

Биће интересантно видети на који правни основ ће се позвати Министарство унутрашњих послова приликом доношења појединачних решења: да ли на противуставан, дискриминаторски и противзаконити Закључак Владе од 09.12.2013. године или на, исто тако неуставан тзв. бриселски споразум (на који се позвала и сама Влада) који, узгред буди речено,  никада није нигде објављен, нити је било када ступио на снагу, па се не може ни сматрати делом  правног поретка Републике Србије.

У сваком случају,  јасно је да наше полицијске службенике са територије Косова и Метохије власти  неће ни питати да ли желе и не желе да се пензионишу, и да ли евентуално и даље желе да задрже статус запослених полицијских службеника Републике Србије. Влада не бира средства како би се ратосиљала својих безбедносних структура – полицијских службеника са Косова и Метохије. А ради се о људима који се налазе у напону  снаге, на врхунцу професионалног знања и способности, који су својим досадашњим деловањем на Косову и Метохији доказали да спадају у елитни кадар српске полиције.

Запосленим у Министарству унутрашњих послова на територији Косова и Метохије је сада, актима Владе,  угрожен читав низ основних људских права и слобода, а пре свега права на држављанство, право на имовину, право на рад, право на једнаку правну заштиту и правно средство и многа друга права.

На потезу су велики заговорници владавине права, присталице западне демократије и „европских стандарда“, заштитници људских права… Њихов глас се за сада не чује. Или се можда њихово деловање афирмисања принципа владавине права и заштите људских права креће искључиво у задатим оквирима западних центара моћи?

И коначно, поново се намеће питање да ли је кандидовање за улазак у ЕУ циљ вредан оваквог касапљења правног системе Републике Србије, те предаје наше јужне покрајине у руке албанских терориста и сепаратиста? Да ли је било ко, било када  упитао наш народ да ли пристаје на тако нешто и да ли грађани Републике Србије уопште желе да наша земља буде чланица Европске Уније, под било којим условима?

Славка Којић / ФСК

(1) http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=201187