Београд – У Културном центру Београда (КЦБ) данас се отвара изложба „Богујевци – визуелна историја, омаж свим породицама и жртвама рата“, “ која се бави злочином над члановима албанске породице Богујевци у Подујеву, марта 1999.
Уметничка инсталација, како се то савременим језиком зове, састоји се од фотографија чланова несрећне породице и реконструкције дневног боравка, болничке собе у којој су након злочина лежали повређени, као и суднице у којој се судило припадницима јединице Шкорпиони, касније и осуђених за злочин у Подујеву.
Потреба да се Срби „денацификују“ и окају сопствене злочине, како то говоре представници „друге Србије“, дешава се паралелно са новим ископавањем масовних гробница страдалих Албанаца, као и најавом да би злочин у „жутој кући“, где су убијени косовски Срби зарад трансплантације органа, могао да застари!
Пре него што је поменута изложба осванула, део српске јавности коментарисао је да се нешто слично, али са обрнутим улогама, не би могло десити, односно да перформанси у којима се говори о албанским злочинима над Србима ни у сну не би могли да буду реализовани у Приштини.
Директорка КЦБ Миа Давид каже да пројекат Фатоса, Јехоне и Саранде Богујевци, деце која су преживела масакр, „има политички контекст, али да је испред свега то прича о личној трагедији“.
„Чињеница да ову изложбу планирамо већ две године говори да нешто није у реду, јер зашто би иначе стално имали осећај да није тренутак? Изложба „Богујевци – визуелна историја“ не сме бити спорна. Она је уметнички пројекат инспирисан личном трагедијом. Оно што се десило је злочин, а осећање мора бити емпатија. Чињеница да је породица Богујевци спремна да после свега шта су преживели, дође у Београд, погледа нас у очи, седне и разговара са нама најбоље говори о томе да није читав народ крив“, наводи Миа Давид.
Виши кустос Музеја жртава геноцида Ненад Антонијевић сматра да тема изложбе представља „злоупотребу уметности у политичке сврхе“ и пита „да ли је потребно било коју недужну жртву, било које националности, па макар и под формом уметничког дела, политички злоупотребљавати?“
„Овај злочин, који је, као и сваки злочин, за осуду, одавно је судски окончан, а извршиоци су осуђени пред Већем за ратне злочине у Београду на дугогодишње казне затвора. Српско друштво и Република Србија већ су показали да су спремни да се суоче и са неделима које су у њихово име починили појединици. Стога данас нису потребне овакве изложбе да би се суочили са злочинима који су се догодили у последњој деценији 20. века, али и на почетку 21. века (мартовски погром 2004.) у ратовима на подручју некадашње Југославије. Изложба неће допринети помирењу на овим просторима, а уметничке слободе не могу се користити на овај начин“, наводи Антонијевић.
Са потписом државе
Миа Давид изабрана је за в.д. директора КЦБ у априлу 2010. а у одлуци тадашњих градских власти писало да је в.д. стање најдуже на годину дана. Челница БКЦ, којој је ово било прво институционално запослење, сада објашњава зашто је важно да се овакве изложбе одржавају у државним установама.
„Ова изложба је могла да се деси у Центру за културну деконтаминацију или у Рексу, у просторима очекиваним за овакав пројекат. Али управо зато је било важно да се не деси тамо. Важно је да се деси у званичној институцији, да као друштво покажемо да смо спремни на дијалог“, наводи она.
Амбиције прелазе границу
Не тако дана и Октобарски салон Београда, који такође организује КЦБ, изазвао је револт дела јавности осетљиве на изједначавање српског логора Омарска у БиХ са логором нацистичке Немачке на Старом сајмишту. Део те изложбе представљао је недавно Србију у Палати Порциа у Бечу и то са поставком провокативног назива „Пут за Европу – са Принципом или без“.
Ј. Арсеновић / Вести
