Србија је геополитички талац Европске уније

Брисел није спреман да прихвати Србију у догледно време, али све чини да је манипулативним и недемократским претприступним процесом држи подаље од евроазијске алтернативе

Када једнога дана историчари буду анализирали односе Србије и Европске уније (ЕУ), споља гледано, неће пронаћи ни једну замерку Бриселу. Европска унија је одавно и поштено саопштила своје намере Србији.

Последња у низу кристално јасних порука стигла је прошле недеље од Мајкла Девенпорта, шефа Делегације ЕУ у Београду. Девенпорт је саопштио да ће, по одржавању међувладине конференције, циљ нормализације односа Београда и Приштине постати високи приоритет у праћењу преговора. Шта је циљ нормализације односа, познато је одавно.

Зар покојни Андреас Цобел, ако на тренутак занемаримо његов непристојан став о Војводини, није више него поштено најавио да од уласка Србије у ЕУ нема ништа барем до 2025. године? Његове тврдње остварују се математичком прецизношћу. Оставимо стога по страни топле овонедељне речи баронесе Кетрин Ештон и сагледајмо суштину.

Ангела Меркел, председница Хришћанско-демократске уније, 17. децембра трећи пут је изабрана за немачку савезну канцеларку. Дан раније, формирана је велика коалиција конзервативаца и социјалдемократа у Бундестагу, трећа од Другог светског рата. Немачка је добила нову владу безмало три месеца од одржавања избора.

Шта то конкретно значи за Србију, чија је Народна скупштина истога дана, дакле 16. децембра, ужурбано и незапамћеном већином гласова усвојила Резолуцију о улози парламента у приступању Србије ЕУ? Констатовано је успут, подсетимо и на то, да не постоје прописи о улози парламента у приступним преговорима, већ да свака земља ствара властити модел, али је наглашено да је скупштина значајна и да треба да обезбеди јавност преговарачког процеса и независну контролу.

Председница скупштинског Одбора за европске интеграције, Наташа Вучковић, рекла је чак да грађани морају потпуно да буду обавештени о преговорима и њиховим резултатима, истичући значај учешћа Народне скупштине у преговарачком процесу. Е сад, да у Србији јавно мнење важне вести и изјаве анализира пажњом коју поклања облинама Станије Добројевић или испадима Екрема Јеврића, лако би могло да примети да Наташа Вучковић, благо речено, не говори истину.

Управо је поменути Мајкл Девенпорт 22. новембра ове године, у изјави агенцији Бета, нагласио да преговарачке платформе Србије и ЕУ неће бити јавни документи и да нико, како је дословно рекао, не треба да очекује да ће оне моћи да се прочитају на интернету, јер у преговорима свака страна има своје интересе које мора да заступа. Парадоксално, европски стандарди не важе за европске интеграције.

Србија је у процесе европских интеграција ступила недемократски, више на јуриш, него легалном процедуром. Капацитет геополитичке оријентације земље одређује се већ 13 година посредно, на основу резултата избора, који се одржавају под великим притисцима Врисела. Али, данас чак ни предизборне платформе са прошлих избора не одговарају данашњим ставовима политичких лидера. Због тога би врло умесно и политичпки коректно било преговоре са ЕУ подвргнути провери на референдуму.

Како изјашњавања грађана у скорије време неће бити, присуствујемо недемократском и нетранспарентном поигравању државом, које одређује не само нашу судбину, него и судбину генерација које долазе. Брисел није спреман да прихвати Србију у догледно време, али чини све да је манипулативним и недемократским претприступним процесом, у статусу геополитичког таоца, држи подаље од евроазијске алтернативе. Стратегија Немачке је јасна: преговоре Београда о чланству треба употребити, а не завршити.

И ту долазимо до Ангеле Меркел. Не само да је европски пут Србије нетранспарентан и лишен демократског капацитета, већ не може да се похвали ни могућношћу властитог окончања. Меркелова је, наиме, својим бирачима обећала дугу паузу у проширењу ЕУ, после уласка Берлину традиционално подобне Хрватске. Берлин ће зато користити све могуће механизме у одуговлачењу претприступних преговора преосталих (потенцијалних) кандидата.

Петер Бејер, посланик Хришћанско-демократске уније, саопштио је ових дана да Немачка уважава напоре Београда у вези примене Бриселског споразума, али да је немачки став остао непромењен. Придода ли се свему и незванични документ Немачке и Велике Британије, Србији се дефинитивно не пише добро пред ЕУ.

Нови приступ проширењу, који је усвојила Европска комисија и о којем се у Србији врло мало говори, подразумева испуњавање услова за отварање сваког појединачног поглавља, док је за затварање потребно знатно више од имплементације. Тражи се врло прецизан и висок ниво ефикасности у примени усвојених закона или реформи. Све то само по себи гарантује маратонски преговарачки процес, све и да нема фамозног поглавља 35 и нормализације односа са Приштином.

Прави циљ српског испијања пива испред супермаркета званог ЕУ јесте изостајање из окрепљујућих евроазијских интеграција и признање Косова и Метохије за независну државу, а не чланство у ЕУ. Чланство Србије у ЕУ, уосталом, потпуно је немогуће и бесмислено.

Да би српска политика европских интеграција добила на смислу, Ангела Меркел треба да слаже своје бираче. Иако је обећала да јој је ово последњи мандат, она то неће учинити. Не зато што је политика поштен занат, већ зато што и када каже ЕУ, Меркелова мисли на Немачку. О томе сведочи чињеница да је поменути коалициони споразум морало изјашњавањем да потврди безмало пола милиона чланова њене партије. Свих 185 страница коалиционог споразума било им је доступно.

Бранко Жујовић/Глас Русије