Мирјана Карановић не види у чему је проблем са шиптарском изложбом у КЦБ

Београд – Жртве не смеју да имају националност. Не смемо да размењујемо мртве, ако ми споменемо наше мртве, да ли ви морате да споменете и ваше мртве? Мртвима је, тамо где се сада налазе, ако верујемо у рај и пакао, апсолутно свеједно које су националности. Они су једноставно мртви. Ми, који смо остали да живимо, пре свега, морамо да нађемо саосећање према невиним жртвама. Изложба је посвећена породици која је ликвидирана и за мене та изложба има симболику страдања невиних, каже за Данас глумица Мирјана Карановић коментаришући медијске и политичке притиске против одржавања изложбе „Bogujevci visual history “.

Тема изложбе је злочин који је над члановима породице Богујевци у Подујеву у марту 1999. починила српска јединица „Шкорпиони“. Тада је 14 чланова породица Богујевци и Дурићи стрељано, док је петоро деце преживело, а међу њима и Саранда (13), Јехона (11) и Фатос Богујевци (12), ауторке изложбе, која ће вечерас бити отворена у Културном центру Београда.

Она објашњава да у поменутој изложби не види дневнополитичку позадину, „иако сам сигурна да постоје особе које би на томе хтеле да политички профитирају и освоје понеки крвави поен“.

– Те крваве поене убирају екстремисти, и на једној и на другој страни. Албански екстремисти су најближи рођаци и браћа српским екстремистима. Они који, заправо, не желе добро својој земљи јесу они који желе да све остане у некаквој тензији и страху да никако и никада не почнемо да причамо једни са другима. А пошто је тако много патњи и боли, морамо да говоримо о томе шта нас боли. На оној другој страни постоје људи који су јако повређени. То морамо да схватимо, истиче Мирјана Карановић. Према њеним речима, ова изложба је важна јер је у протеклим годинама и деценијама много невиних људи страдало због сукоба, политике, политичких амбиција.

– То је нешто што обични људи не би требало да сматрају да је у реду и да је нормално. Невиних жртава има свуда око нас, наглашава Карановићева.

У медијима и на друштвеним мрежама појавили су се текстови где се каже како је срамота да се допусти „шиптарска пропаганда, уочи Светог Николе, и то у центру Београда“, што је изазвало салве мржње и упућивање претњи насиљем организаторима изложбе.

– Не знам шта да кажем. По мени је то будалаштина. Не желим да дајем томе важност и значај. У нашој земљи има много више добрих људи него што се то нама чини читајући новине. Новине служе једном представљању овог друштва као друштва монструма, исфрустрираних агресиваца, који су спремни да убију да би уништили оног који размишља другачије. Ја нисам сигурна да је то тако. Овде се стално конструише некакав глас народа за који, после неког времена, схватиш да можда и не постоји и да се цела та прича заправо намерно надувава. Да се ствара некакав змај од којег би као сви требало да се плашимо. Као да је то некакво опште мишљење, а заправо се ради о мишљењу једне мањине, једног слоја, а не већине. Ја уопште нисам сигурна да већина људи у нашој земљи на тај начин размишља. Ти националисти и десничари су само јако гласни и бучни.

Да ли је у друштву створена шизофрена ситуација, јер они који су заступали политику ратних злочина сада заступају европску политику, а да нису сносили никакве последице за политичко деловање током деведесетих?

– Цела та реторика, ратна или антиратна, или било каква, нема везе, јер само би требало погледати како се врти новац. Мислим да они који су ратове започињали и којима је у интересу да се атмосфера напетости и сукоба задржи што дуже имају искључиво материјални интерес у томе. Њима је важно да овде неки наивни и острашћени људи поверују да је ту реч о одбрани нације, а заправо се ради о одбрани нечијих материјалних интереса. Само ако се сетимо колико се зарадило на Косову, на фалсификовању робе, колико су се обогатиле те „патриоте“ које су ложиле и подгрејавале те неке страсти, а све у циљу личног профита. У политичким идејама, последњих деценија, нема готово никакве искрености. Ради се о интересима, опстанку на власти и богаћењу.

Нормализација са Косовом

На плану државне политике, нормализација односа са Косовом под вођством ЕУ је почела. То је процес који се више никада неће вратити уназад. То је неминовност и то је, чини ми се, свима у Србији јасно. После ужасних и драматичних деценија, српско-албански односи имају шансу да се развију. Сматрам да је битно да се и други људи, а не само политичари, укључе у процес приближавања. У нашем, као и у албанском народу, постоје добри и племенити људи који би требало да се примакну једни другима због боље будућности. Можда се сада не волимо, али то није ни питање, јер ми морамо да живимо заједно.

Данас