Српкиња Јелена Драгаш Палеологина, последња византијска царица

Јелена Драгаш Палеологина, последња византијска царица, у монаштву Ипомонија, била је праунука светог краља Стефана Дечанског. Њен отац Константин Драгаш рођен је у браку севастократора Дејана и Теодоре, ћерке Стефана Дечанског. Јелена је постала господарка Ромеја удајом за Манојла II Палеолога, као једна од ретких царица словенског порекла и једина српског. Њен супруг, најплеменитији автократор Манојло II Палеолог, христољубиви Цар и философ, био је надалеко познат по својој учености и образовању.
Јелена, директна потомкиња српских владара Стефана Немање, Стефана Првовенчаног, краљева Уроша, Милутина и Стефана Дечанског, према сачуваним сведочанствима савременика, била je украшена сваком врлином, а понајвише благошћу и смирењем. Међу житељима Константинопоља Царица је уживала изузетно и неподељено поштовање: хроничар три генерације династије Палеолога и сведок последњих деценија Византије Георгије Сфранцес назива је „светом госпођом“, а један од отаца ренесансе, философ Георгије Гемист Плитон за њу вели да је „добротом ограђена душа“. Набрајајући врлине које је Јелена поседовала, оне које се иначе најређе јављају – љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброту, веру, кротост и уздржање – будући патријарх Георгије Схоларије за њу вели да их је имала „готово једина међу људима“ и назива је „најсветијом међу царицама“.
Године 1425. упокојио се Манојло II Палеолог пошто је на два дана пред смрт замонашен са именом Матеј. Сахрањен је у породичној гробници Палеолога, у прекрасном, свештеном, царском манастиру Пантократор (који је и сам, у више наврата, богато даривао).
За Манојловог живота Јелена је, може се рећи, углавном била у сенци свог царског супруга. Но, још за време његове болести, а нарочито након смрти, царичино присуство у јавности и утицај на решавање важних државних питања значајно су порасли. Током двадесет пет година колико је поживела као удовица и изван граница Царства било је познато како велик углед она ужива у Константинопољу и колика је њена моћ на двору.
Јелена је након смрти свог мужа напустила палату и световни (цивилни) живот, замонашила се и 25 година провела је у манастиру као монахиња по имену Ипомонија -Tрпљење. Свакоме ко ју је познавао одмах је било јасно одакле оно: реч „ипомони“ на грчком означава постојаност и трпљење, а код царице Јелене, која је без сумње била пуна врлина, одувек се посебно истицала управо врлина трпљења.Умрла је неколико година пре него што је пао Константинопољ – Цариград и Црква слави као свету и прославља 29. маја. Свети Ипомонија – Tрпљење је изабрала самоћу, али је током двадесет пет година колико је поживела као удовица и изван граница Царства, инспирисала, храбрила, мирила и бодрила дух у својој деци.
„Зилотно окренута православљу, Јелена је, у целини посматрано, била противник унионистичке политике свог сина Јована VIII. После његове смрти чак му је била забранила помињање у црквеним службама, те се кроз призму таквог њеног искреног уверења преламају и многобројна добротворна дела и услуге које је током живота чинила“ (И. Ђурић, Сумрак Византије, стр. 80-81).
Света мати Ипомонија – (Tрпљење) не само да је помагала, духовно своју породицу. Свакоме, ко је био у њеној близини могао је убрати духовне плодове. Поседујемо казивање из тог времена Генадија Схолариуса [1] којe је написано после пада Константинопоља: Када je посети мудар, остао би запањен њеном мудрошћу. Када би је срео неки подвижник, одлазио би после сусрета, веома постиђен врлином, њеног сиромаштва. Када би у сусрету са њом, био који мудрац, одлазио би обогаћен увиђавношћу. Када би била у разговору са неким ко је од закона, тај би затим одлазио и био испуњен суштим расуђивањем. Један судија, после разговора са њом је изјавио, да ће се у будуће, увек посаветовати са њом, пре него приступи примени практичних норми.
И наставља даље Схолариос: Када би је посетио неко храбар, осећао би се пораженим, бивао би изненађен стрпљењем, мудрошћу и снагом њеног карактера. Када би јој дошао филантроп, стицао би снажнији осећај милосрђа. Када би је уознали људи жељни забава и лагодног живота, после разговора са њом, бивали би мудрији и почињали се кајати ради свог предходног живота, признајући своју ништавност и постајали би понизни. Упознавао сам људе, који су били веома побожни, но после сусрета са њом, стицали би већу ревност. Сваки бол, болео би мање, у сусрету са њеним болом. И сви они, који би били надмени, пуни себе, арогантни и себични, бивали би углавном другачији, бољи, ма и мало били у додиру и духовном сусрету са Светом Ипомонијом.
Царица Јелена – света Ипомонија помагала је светогорским манастирима и слала им вредне поклоне. Тако се у манастиру Дионисијат до данас чува златни крст савршене уметничке израде, на коме је испод распетог Христа ситним грчким словима угравиран следећи натпис:

+ Ἀνάθημα Ἐλένης δεσποίνης Ρωμαίον τῆς Παλαιολογίνης, συζύγου τοῦ Βασιλὲως Μανουὴλ τοῦ Παλαιολογου, θυγατρὸς τοῦ Δράγαση, αὐθέντου τῆς Σερβίας („Поклон Јелене владарке Ромеја, Палеологине, жене цара Манојла Палеолога, ћерке Драгаша кнеза српског“).

Поводом смрти свог оца Константина Драгаша, Јелена (св. Ипомонија) је у октобру 1395. године, заједно са супругом Манојлом II Палеологом, приложила цариградском манастиру Светог Јована Претече сто односно пет стотина златних перпера, за душу, како је остало забележено, „блаженог и великославног господара Србије, господина Константина, оца моћне нам и свете господарке и владарке“.
У осамдесетшестој години живота нагло је ослабила и пала у постељу. Дисала је ретко и кратко, говорила са напором, али њен изглед откривао је надземаљско спокојство. „Док сам ја још био у Ивирији – сећао се Георгије Сфранцес – двадесет и трећег марта 1450. године умрла је, оставши незаборавна у блаженим успоменама, света царица“.
Пошто је, дакле, много претрпела у животу, након што је као Царица надживела двојицу царева (не само свог супруга, него и најстаријег сина), пошто је такође сахранила седморо своје деце, монахиња Ипомонија је лако издахнула, угасивши се тихо, попут свеће када догори на свећњаку. Сахрањена уз вољеног супруга, високо над морем, у сени златних купола Пантократора. У Грчкој је канонизована као светитељка, њене мошти се чувају у манастиру Светог Патапија у Лутракију на Пелопонезу, где привлаче многобројне поклонике. А у Србији, земљи њених предака, ретко ко да је и чуо за њу, мада је својим животом и врлинама свакако заслужила да буде и описана и опевана и достојно прослављена