Револуција је увек бизнис

Украјина се налази на опасном раскршћу. «Замрзавање» процеса придруживања ЕУ покренуло је све западне механизме «меког пуча», који за циљ имају свргавање политичке елите која је «скренула» са ЕУропског пута. Председник Украјине, Виктор Јанукович није више по вољи Брисела, Берлина и Вашингтона и то је врло јасно стављено до знања директним учешћем западних функционера у «улична дешавања» у Кијеву. Невероватни призори обилазе, речју и сликом, све светске медије са Мејдана, или Трга независности у Кијеву. Последњи у низу је посета помоћнице државног секретара САД, Викторије Нуланд прозападним протестантима у Кијеву.

Она је, ни мање, ни више, делила «колачиће» Украјинцима окупљеним на Тргу независности у украјинској метрополи. (1) У знак јасне подршке, подржана најавом санкција од стране своје државе према Украјини, Нуланд која је у Стејт Дипартменту задужена за Европу и Евро-Азију показала је читавом Источном свету како их запад види. Директно мешање у унутрашње ствари једне земље, тако је добило на новој дефиницији. Мора се истаћи да је овим запад превазишао своју бахатост. Из политичког угла мерено, овакви поступци се мере интезитетом класичне агресије на суверену државу, па тако и на цео међународни поредак. С обзиром да су изостале реакције релевантних међународних организација, није прејако уколико констатујемо да међународни поредак не постоји. Он је у парчиће разбијен империјалним аспирацијама корпоративног запада. Поставља се питање шта даље?

За многе аналитичаре, ово је био логичан след политичких догађаја уз једну непознаницу: до које ће границе ићи отпор западној хегемонији с истока, и шта ће бити коначни епилог? Да ли ће се он мерити према употребљеној оружаној сили или ће већ политички дијалог бити мера опстанка цивилизације чији смо савременици? У украјинском случају, корпоративни запад политички дијалог види у смени руководства државе која иде ка финансијском колапсу. Он је уложио милионе долара у наранџасту револуцију, он данас улаже своје политичке представнике као залог намере да Украјину подведе под свој «поен».

Друго решење за њих не постоји. Све остало била би потврда да је брод који лута Старим континентом попут Титаника. То запад који и даље живи у уверењу да је једина силна опција на међународној сцени, не може да дозволи. Напротив. Као и свака сила која је иструлила изнутра и кренула да се распада, он ће ударати немилосрдно и хистерично гдегод и какогод мисли да треба, небили о(п)стао у «игри». Апсолутно је за ову корпоративну машинерију небитна цена: да ли је реч о милионима људи, жена и деце или о милијардама профита-јасно је шта ће одлучити. Уосталом, зар о томе не говоре догађаји који су изменили све постојеће политичке, економске, социјалне и културне дефиниције?

У име Бога и људских права, корпоративни запад је увукао у потпуни терор и безнађе цео свет. Стога, треба подсетити на неколико «револуционарних» дешавања према рецепту Пентагона у које је уложено толико финансијских средстава да је могла да се прехрани и лечи и Украјина, и Египат, и Тунис и Србија и све оне државе које су САД маркирале за мету на својој империјалној «мапи пута». Многи би сада рекли: толико о људским правима и цивилизацијским тековинама.

Осамдесетих година прошлог века, запад је живео само од једне идеје: како сломити Варшавски уговор. Неки су ту замисао образлагали претњом удара од стране Совјетског савеза; Они други који спадају у архитекте новог светског поретка чистим профитом који генерише реалну моћ: политичку, војну и све друге облике моћи који следе.Овде долазимо до др Џина Шарпа, аутора приручника за реализацију «меких пучева» – «Од диктатуре до демократије».

Многи «активисти» разних покрета отпора како у Источној Европи тако и на Блиском Истоку заклињали су се у ово штиво као у Библију (не)насилног отпора. Др Шарп, харвардски професор 1983. године оснива програм (не)насилних санкција при Центру за међународне односе на Харварду, где предаје у оквиру социологије нешто попут: употребе грађанске непослушности од стране запаноевропске популације у случају војне инвазије трупа Варшавског уговора. (2) Истовремено у Бостону оснива Институт Алберт Ајнштајн преко ког се финансирају његова истраживања и примена модела које лично потписује.

Две године касније, 1985, Шарп објављује књигу «Чинећи Европу неосвојивом» чије друго допуњено издање у предговору потписује отац Хладног рата Џорџ Кенан. Убрзо се овај Институт «интегрише» у амерички државни апарат и Шарп креће да саветује антикомунистичке покрете широм света гдегод је Пентагон показао својим прстом. Уз невидљиву руку Централне обавештајне агенције САД, као и целокупне међународне корпоративне обавештајне заједнице запада, Шарпов инстутут постаје окосница антикомунистичког крсташког рата.

Године 1990, Алберт Ајнштајн Институт окупља на конференцији поводом (не)насилних санкција 185 експерата из 16 земаља и ово историја бележи као званични почетак крсташког рата против комунизма. ЦИА је већ увела у игру пуковника Роберта Боба Халвеја експерта у извођењу тајних операција и декана школе за обуку војних аташеа. Значај Шарпове методологије био је препознат као борбена техника и експанзионистички модел запада. Тако, јуна 1989. године Шарп одлази у Пекинг, две недеље пре догађаја на Тјенанмену. Кинеске власти га протерују.

Институт убрзо јача своје финансирање кроз издашне буџете ИРИ (International Republican Institute) и НЕД-а(National Endowment for Democracy), док професор Томас Шелинг, економиста и аналитичар ЦИА, постаје члан административног већа Института. Истовремено, Балтичке земље проглашавају независност. Шарп са својим тимом 1990, путује у Шведску где обучава неколико Литванских политичара за отпор против Црвене армије. Годинама касније, Шарп са тимом Института обучава припаднике покрета «Отпор» за свргавање последњег «комунистичког» режима у Европи, оличеног у Слободану Милошевићу.

Истовремено, обучавају чланове партије Ибрахима Ругове (Демократски савез Косова), од којих је током рата Вашингтон одустао и окренуо се ОВК (до тада терористичкој организацији) јер су имали већи утицај на терену. Од терориста их преводе у борце за људска права. Пуковник Халви паралелно обучава лидере Отпора у хотелу Хилтон у Будимпешти. (3)

Све је било дозвољено и на располагању у обарању Милошевића. До данас, није утврђена прецизна сума новца која је уложена у обарање последњег «комунистичког» режима. Међутим, многи који су пост-фестум говорили о овој операцији, говорили су о милионским износима. Да се зауставимо код ОТПОРА. Убрзо после, петооктобарске «револуције» лидери Отпора пресвлаче одела, оснивају Канвас (CANVAS) и постају најбољи извозни бренд Србије почетком 21. века. За њих се револуција показала као врло успешан бизнис који су продавали гдегод је САД било потребно.

«Кључни играчи у Отпору су створили КАНВАС и активни су у неких педесетак земаља. Они једноставно прате циљеве које су зацртали људи у Вашингтону за промене режима», рекао је Вилијам Ендгал (4), у интервју за филм «The Revolutions Business».

Објашњења која су долазила из Вашингтонске централе попут: реч је о младим људима-идеалистима који су свој успех желели да поделе с другима, за доброг познаваоца америчке визије политичког деловања није било довољно објашњење. « Ја мислим да су они добро финансирани од стране америчке обавештајне службе за овај посао и њихове циљне државе типа Египта, су управо оне државе које су на листи Пентагона за дестабилизацију и рушење власти» (5), изричит је Ендгал.

После српске «револуције» КАНВАС је радио у 37 земаља и иза себе (до 2011) има 5 успешних «револуција»: Грузија, Украјина, Либан, Малдиви, Египат и Тунис. Песницу, која је била симбол Отпора усваја покрет «Кмара» у Грузији, «Оборона» у Русији, покрети у Венецуели, Ирану, Египту… сваки покрет постаје бренд помоћу симбола: наранџаста боја у Украјини, руже у Грузији, лале у Киргизији, џинс у Белорусији. Различити симболи и брендови, али концепт исти као и спонзор-САД. За двојицу аутора филма «Револуција као бизнис», Патрика Хафнера и Александра Стеинбаха одговор на питање: да ли иза свих ових револуција стоји Америка, одговор је дала наранџаста револуција у Украјини.

«Украјина је традиционално била део Русије, али се крајем 2004 то променило. САД су уложиле милионе долара у опозиционе покрете како би се променио режим» (6), закључују аутори. Новембра 2004, на улицама Кијева на истом Тргу који је и данас место окупљања прозападних Украјинаца окупило се стотине хиљада Украјинаца тражећи да Виктор Јушченко постане председник.

Наравнмо, преко улице Јушченко је дошао на политички трон. Остало је историја. Димитриј Поточкин, «револуционар» по професионалном опредељењу, после оствареног успеха почиње да хвали свој производ. У ствари, преузет и примењен производ према упутству Џина Шарпа и његовог Института и уз америчке паре «Почео сам кампању с буџетом који је био милион долара», рекао је Поточкин Хафнеру и Стеинбаху. И успех је био гарантован. То му је омогућило да постане инструктор опозиционарима у Ирану, Русији, Белорусији и Египту. Из његовог стана у Украјини, преко Скајп-а он руководи мрежом активиста који су се спремали за обарање режима.

Данас, осам година касније опет крајем године, новембра 2013 Мејдан, шаље скоро исте слике у свет. Овај пут, желе да Виктор Јанукович оде с власти. Слике су скоро исте, а то скоро се проналази у разлици да су овај пут на барикадама уз прозападне снаге високи функционери ЕУ (баронеса Ештон) САД (Викторија Нуланд) Немачке (Гвидо Вестервеле). Незапамћено за политичку науку постмодерне. Дакле, да преведемо: у удару на правни поредак суверене земље (што значи и њену дестабилизацију), дакле у «меком пучу» учествују припадници политичких елита најјачих земаља запада.

Да ли је коментар потребан, питамо се? Или, уместо коментара и закључка: Да ли би било исто да су рецимо лидери с источне хемисфере тако дошли на барикаде током Occupy Wall Street или (опет) језиком преседана који запад разуме: онда је сасвим у реду да, рецимо, високе руске званичнике видимо на неким новим барикадама. Преседан је преседан-а запад је прешао границу, чак, и преседана, зар не? Уосталом, све ово претходно написано и јесте прича о походу на Русију коју су скоро сви учесници филма, активисти разних «професионалних» покрета отпора маркирали -следећа је Русија. И Русија одолева, пратећи преседане. Зар рат на Кавказу није био управо то. Следствено преседану отимања дела територије Србије-КиМ, запад је био упозорен да прави опасан преседан, и о томе смо сведочили на седници Савета безбедности ОУН. Међутим, тај исти запад није веровао у спремност Русије да иде корак даље у некој будућој сличној ситуацији. Слично се и десило.

Проширење ЕУ на Исток, уз безобзирно гажење суверенитета и територијалног интегритета свих држава које су се нашле на путу, није изазавало али је приметно коинцидирало с изградњом Јужног тока и окретањем све већег броја земаља Истока (а неке међу њима су чланице ЕУ) Москви. Фронт на коме ће се финално одредити међународна сцена Старог континента па тако и света.

Већина оних који пажљиво бележе хронику догађаја би се сложила: Тражили сте, гледајте..А некада давно, када је латински језик био званични начин комуницирања, велика већина (опет хроничара) би узвикнула: Vae Victis! (Јао побеђенима).

————————————————————————————

(1) http://rt.com/news/us-eu-ukraine-protest-062/

(2) http://www.voltairenet.org/article30032.html

(3) исто

(4) професор са Принстона и публициста који тридесет година пише о тајној геополитици Вашингтона

(5) «The Revolutions Business» by Journeyman Pictures

(6) исто

Марина Рагуш / Фонд стратешке културе