Руководиоци ревности †

Ревност сама по себи понекад бива слепа, тако да може да поприми смер који није сагласан са циљем започетог живота. Због тога треба да буде ограђена руководиоцима. Ко су ти руководиоци? Свети Антоније Велики указује на два: властито расуђивање и савет искусних.

а) Властито расуђивање

Сакупили су се једном Оци око светог Антонија, да би испитали која је врлина најсавршенија, тј. која може да сачува монаха од свих ђавољих замки. Сваки је од њих рекао шта му је изгледало набоље. Једни су хвалили пост и бдење, пошто они усредсређују помисли, доприносе лакоћи духа, и олакшавају човеково приближавање Богу. Други су више ценили сиромаштво и презирање земаљских ствари, зато што њима дух постаје спокојнији, чистији и слободнији од светских брига, услед чега приближавање Богу постаје лакше. Неки су опет хтели дати првенство милосрђу, зато што ће Господ милосрднима рећи: Ходите, благословени Оца Мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт25;34). Било је још и других предлога. А свети Антоније Велики је рекао: Све врлине које сте споменули веома су спасоносне и врло потребне онима који траже Бога и који горе жељом да Му се приближе. Међутим, видели смо да су многи изнуравали своје тело прекомерним постом, бдењем, самовањем у пустињи, да су усрдно ревновали у напорима, волели сиромаштво, презирали светске удобности до те мере да нису остављали за себе ни онолико колико је потребно за један дан, већ су све раздавали беднима. Па ипак се дешавало да су после свега тога скренули ка злу и падали, те се лишавали плода свих врлина, поставши достојни осуде. Узрок томе није ништа друго до одстуство врлине расуђивања и благоразумности. Они нису могли да се користе њеном помоћу. Јер, баш је то врлина која учи и побуђује човека да иде правим путем, и да не скреће у беспућа. Уколико идемо царским путем, никада нас неће привући наши клеветници (ђаволи), ни са десне стране – на прекомерно уздржање, ни са леве стране – на немар, безбрижност и лењост. Расуђивање је око душе и њен светилник, као што су очи светилник телу: па ако око буде светло, онда ће све наше тело (дела) бити светло; а ако око буде тамно, и све тело наше биће тамно, – као што је рекао Господ у светом Јеванђељу (Мт6;22-23). Помоћу расуђивања човек схвата своје жеље, речи и дела, и одустаје од оних који га удаљују од Бога. Расуђивањем он растура и уништава све замке које је ђаво спремио против њега, јасно разликујући шта је добро а шта зло.

На исти предмет односи се и следећа изрека: Узевши комад гвожђа ковач унапред гледа шта може од њега да начини: косу, мач или секиру. Тако и ми треба да расуђујемо каквој врлини да приступимо да се не бисмо узалуд трудили. По светим Оцима: од послушања – смирење, а од смирења – расуђивање. Где се догодио пад, њему је претходила гордост. То је претња човеку: треба се увек чувати од гордости, да те Бог не би предао демонима.

б) Савет искусних

У том смислу говори Свети Антоније: Знам монахе који су после многих напора пали и подвргли се безумљу зато што су се понадали на своја дела и презрели заповест Онога који је рекао: Питај оца свог и он ће ти казати (Пон.Зак.32,7). И још, Свето Писмо говори: Који немају вођства, падају као лишће (Прич.11,14) и заповеда да се ништа не ради без саветовања. Оно не дозвољава чак ни да се духовно пиће које весели срце човека пије без савета, говорећи: Без савета немој ништа чинити (Сир.32,21). И чак: Са саветом пиј вино.- Човек који без саветовања обавља своје дело личи на неограђени град у који улази ко год хоће и разноси његове ризнице.

Питати друге – Свети Антоније је сматрао толико спасоносним делом да се чак и као учитељ свих [често] сам обраћао своме, додуше напредном, ученику са питањем. И како би ученик рекао, тако би светитељ и поступио. Јер, прича се да је ава Антоније добио писмени позив од цара Констанција да дође у Цариград. Тада се он обратио Павлу Препростом са питањем: Треба ли да идем?- Овај је одговорио: Ако одеш, бићеш Антоније, а ако не одеш, бићеш ава Антоније.– Због таквог неодобравања путовања, он је спокојно остао на свом месту. Тако је он и свима другима саветовао да чине, говорећи: Уколико је могуће, монах је дужан да старце пита о сваком кораку који чини у својој келији и о свакој капљи воде коју испија. Ја познајем неколицину монаха који су пали стога што су мислили да самостално угоде Богу.

На тај начин, Свети Антоније није одобравао поверење у властито расуђивање. Није ли он због тога похвалио аву Јосифа који је на једно питање из Писма одговорио: Не знам, – чиме је осим смирења изразио и неповерење у свој ум? То је било овако: Код Светог Антонија су дошли старци са којима је био и ава Јосиф. Желећи да их испита, старац им је предложио изреку из Писма и започевши од млађих стао да се распитује за њено значење. Свако је говорио по својим силама, али је старац одговарао: Не, ниси схватио.– После свих, он је рекао ави Јосифу: Шта ти кажеш о тој изреци? – Не знам, – одговорио је Јосиф. [Тада] је ава Антоније рекао: Ава Јосиф је нашао пут рекавши: Не знам.

Уосталом, он није саветовао ни да се према другима има неограничено поверење. Најпре је потребно уверити се у правоверност и искуство старца, а затим већ са поверењем примати његову реч и без речи примати његове савете. Знак по коме се то може познати јесте сагласност његових речи са Речју Божијом. Треба пазити, говори он, на оно што се наређује. Оно што ти неко каже у сагласности са заповестима Господа нашег, прими са послушношћу, како би се и на нама испунила реч апостолова: Покоравајући се један другоме у страху Божијем (Еф.5,21). Напротив, саветодавцу који те упућује на нешто противно Божјим заповестима, кажи: Је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога (Дап.4,19). Богу се треба покоравати више него људима (Дап.5,29). Сећајмо се и речи Господње: И овце иду за њим јер познају глас његов. А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца (Јн. 10,45). На исти начин и блажени Павле убеђује, говорећи: Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде (Гал1;8).

Повод за такво ограничење су вероватно дали аријанци који су друге привлачили под видом побожности, а затим их напајали отровом свог лажног учења. Други повод је могао бити тај што су неки узимали на себе да руководе друге без личног искуства. Поводом таквом случаја он је имао обичај да говори: Древни оци су одлазили у пустињу и својим великим трудом су лечили своју душу. Тиме су научили како да лече и душе других. Стога су, вративши се отуда, постајали спасоносни лекари другима. А сада, ако неко од нас и оде у пустињу, он и пре него што оздрави узима на себе бригу о другима. Због тога нам се враћа пређашња слабост и потоње нам бива горе од првобитног. Због тога се на нас односи реч: Лекару, излечи се сам (Лк4;23).

пр.Антоније Велики – Руководиоци ревности