Православље и демократија

Живимо у несрећном раздобљу које је преплављено огромним бројем политичких заблуда србске интелигенције. O далекосежном погубном учинку и утицају тих заблуда тек предстоји помније промишљање и анализирање, јер велике су и готово непремостиве тешкоће на које наилазимо покушавајући да озбиљније досегнемо упориште са којег би најцеловитије сагледали садашњу србску политичку ситуацију.

Еуфорија и непромишљеност јесу основне карактеристике уласка неких људи Србске Православне Цркве у интензивније јавно исказивање својих политичких ставова и гледишта о држави, нацији, историји, економији итд. Притом је симптоматична једна, благо речено зачуђујућа, неупитност у одобравајућем подразумевању и преузимању извесних појмова о политичкој организацији државне власти, као и активно, у неким случајевима партијско, залагање за њихово остварење. Заслепљени сјајем прелестне привлачности коју демократија има као политички симбол у свести савременог човека, неки наши хришћани (међу којима и део архијереја, свештенства, па чак и монаштва) без елементарне богословске критичности и политиколошке упитности заговарају своје бесловесно поверење у западну демократију и заблуду о тобожњој црквеној хришћанској демократији, или чак некаквој „светосавској демократији“ или пак „теодемократији“. Као кондензат ноторне политичке неписмености и државотворне неприсебности, ову бесмислену сложеницу „теодемократија“ налазимо у „Предлогу србског црквенонационалног програма“ обзнањеном у часопису Глас Цркве (3/1989): „Ми хоћемо у заиста хришћанску Европу, где ће Бог и човек бити заједно, где ће се градити срећа и мир за пример читавом човечанству, где неће владати сувопарна демократија ни стара теократија, већ стваралачка и истинска теодемократија“.

Заиста је потресна политичка, историјска, државотворна и, пре свега, духовна наивност и незнање изречено у овој претенциозоној реченици. Прогутавши флоскулу аut democratia, aut tyrranis („или демократија или тиранија“), флоскулу која се у сваком иоле озбиљнијем политиколошком контексту показује као пука парола својеврсне политичке идеологије и идолатрије, они махнито запомажу о демократији и демократизацији, чиме жалосно поспешују растројство светосавске државотворне благоразумности и одсутство политичке присебности.

Неозбиљно је, а пре свега недостојно његовог свештеног Богопризвања, да србски хришћанин плаћа данак погубности политичких заблуда наше бесловесне интелигенције поникле и духовно отхрањене на идеолошком слепилу црвеног партијског једноумља. Јер ономе који је кроз благодат Свете Тајне Крштења и Миропомазања примио печат дара Духа Светога – то јест дар благодатне прозорљивости у разликовању свих духова, па и оних политичких – непримерена је државотворна неопрезност или несмотреност олаког прихватања и непромишљеног пристајања уз нешто што је по свом пореклу и суштинском усмерењу и назначењу сасвим нецрквено, тачније, противцрквено – а то је, свакако, демократија! На нашој потпуно дезоријентисаној политичкој сцени (тачније, политикантском вашаришту) и не очекује се политичка прозорљивост светосавске државотворне разборитости и целомудрености, али међу хришћанима она је заиста conditio sine qua non.

Гледано са православног становишта, о чему је заиста реч када је у питању демократија? Али пре свега, чујмо шта о њој каже један познати и компетентни западни проучавалац демократије као облика политичке организације државне власти: „Појава речи која има такав статус је готово јединствена у историји људског језика. Највероватније је да се никада раније није догодило да исти политички термин, који је за врло дуго времена био употребљаван у похвалном, погрдном и неутралном смислу, буде прихваћен готово једнодушно као главна политичка парола безмало свих политичких партија“.

Без обзира што у политичкој теорији постоји мноштво различитих одређења демократије и што сви који исповедају култ демократије не служе истом политичком идолу, ипак се може наћи једно умесно и подстицајно дефиницијско полазиште и упориште. Међу најпознатије, најпопуларније и етимолошком значењу речи најближе дефиниције спада, свакако и она чувена Линколнова, по којој је демократија „владавина народа од народа и за народ“.

Али ствар више није баш тако саморазумљива ако се упитамо о којем и каквом народу је реч? А пре свега, шта о народу може рећи теологија Православне Цркве? У том смислу, због пружања драгоцене богословске помоћи, више су него илустративне следеће речи владике Атанасије Јевтића: „У свом односу према Богу сваки се народ мери и процењује. Јер, основна истина физичке и духовне карактерологије једнога народа јесте однос према Богу, у овом случају – према Христу као према Богочовеку. Библијски народ, Израиљ, свакако је на посебан начин изабрани народ Божији, али то не значи да и сваки други народ на земљи није Божији и да није на свој – богопромисаони – начин изабрани народ. Јер ми верујемо у Божије промишљање о историјском животу и путу сваког народа, верујемо у Божији спасоносни план – домострој (икономију) – за сваки народ и свако људско биће. O томе нам сведочи Свето Откривење, особито реч Апостола Павла изговорена многобожачком народу грчком у Атини: Бог који је створио свет и све што је у њему, који сам даје свима животодисање и све, Он је из једнога човека створио сваки народ људски да живи по свему лицу земаљском, и одредио је напред назначена времена и границе њиховог живљења – да траже Бога, не би ли Га се дотакли и нашли Га, мада није далеко ни од једног од нас; јер Њиме живимо и крећемо се и јесмо, јер смо и род Његов (Дап 17, 24-29). Сваки је, дакле, народ позван и изабран народ Божији, јер је створен од Бога и позван у историјско биће и живот да тражи Бога и да му, у своме историјском времену и на своме географском простору, доноси своје плодове. Јер, како је рекао Владимир Соловјев, идеја једног народа није оно што он сам о себи мисли у времену, него оно што Бог мисли о њему у вечности.“

Дубокоумност и теолошка подстицајност овог увида јесте пре свега у његовом снажном позиву на озбиљнију контекстуализацију и тематизацију нашег проблема. Јер прецизносмисленим разлучивањем са православног становишта, о једном народу се може и мора говорити као етносу, лаосу или демосу, сходно конкректним стањима његовог историјског бића, то јест сходно његовом конкретном односу према Богу Живом и Истинитом. Оно што наши вајни гласноговорници демократизације не знају, или пак губе из својег духовног вида, јесте да се појмом демос адекватно именује само једно – и то најгоре – стање односа неког народа према Богу. Погледајмо како грчки изрази етнос, лаос и демос у најјезгровитијем значењу исказују стања историјски конректних односа једног народа према Богу.

Етнос означава стање паганства, незнабоштва, непознавања Бога Живог и Истинитог. Много је старозаветних и новозаветних примера који говоре о овом стању, али довољно је погледати само Посланицу Римљанима Апостола Павла, нарочито њену петнаесту главу, у којој се говори о облаговештавању незнабожаца (грч. етни): 11, 25; 15, 9. 10. 11. 12. 16. 27.

Лаос је крштени етнос (Мт. 28,19; Лк. 24,47), свети народ, освештани етнос (етнос агион – 1. Пт. 2, 9), народ Божији, литургијска заједница људи са Богом, народ који је свој идентитет утемељио у Цркви. Ево једног јеванђелског примера: „А приступивши Исус рече им говорећи: Идите и научите све народе (панта та етни) крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28, 18-19). А Апостол Петар у својој Првој посланици објашњава хришћанима шта је у ствари лаос као истински народ Божији: „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ (етнос) свети, народ (лаос) задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну светлост Своју; који некад не бејасте народ (лаос), а сада сте народ (лаос) Божији; који не бејасте помиловани, а сада сте помиловани” (1. Пт. 2, 9).

Демос је репаганизован и секуларизован народ Божији, народ који је крштењем упознао Бога али га више не признаје; демос је обезбожен, то јест обезцрковљен и разцрковљен народ, народ који је насилно изведен из Цркве и лишен светотајинске заједнице са Богом. Веома је важно знати да се грчка именица демос у Светом Писму Новог Завета појављује свега четири пута, и то увек у најнегативнијем значењском контексту (Дап 12, 22; 17, 5; 19, 30. 33).

Демос је безсловесна руља која обожава антихришћанског крволока цара Ирода Агрипу I, ђавоиманог богоборца који је, да би се додворио Јеврејима, прогонио хришћане, затворио Апостола Петра и мачем погубио Светог Апостола Јакова, сина Зеведејевог (Дап 12, 20-23). Демос је светина коју су Јудејци у Солуну нахушкали против благочестивог хришћанина Јасона, пријатеља Апостола Павла (Дап 17,5). Демос је, такође, неразумна распомамљена руља којом без потешкоћа манипулишу лихварски демагози на челу са ефеским златаром Димитријем, који демонском мржњом мрзи Господа Исуса Христа и све хришћане (Дап 19, 23-40).

И заиста, као пре две хиљаде година, тако и данас, демос и демократија имају исти предзнак, циљ и учинак. То је бесомучна борба против Христа и свега што је хришћанско. То је, такође, глобална манипулација обезбоженим масама које робски извршавају оно што желе јудеомасонски лихварски сатанисти. Другим речима, демократија је по преимућству антихришћанска политичка идеологија којом се поништавају духовни и државотворни идентитети суверених хришћанских нација.

Морамо имати у виду да је процес претварања једног народа у демос прилично дуготрајан. Њему претходи и условљава га низ јеретичких инфекција духовног организма тог народа, и те инфекције су, у ствари, нека врста погубне припреме за коначно – увек насилно – извођење, тачније истеривање из Цркве. Атеистички политиколози и теоретичари то истеривање називају „либералним и социјалистичким револуцијама“. Када је реч о западним народима, генеза њиховог процеса демократизације јесте следећа: револуцијама седамнаестог и осамнаестог века претходили су духовни ломови и догматска испадања (филиокве, папоцезаризам, индулгенције итд.) римске патријаршије из окриља Православља, то јест из благодатног окриља Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, и погубно упадање у вртлог јереси и кривоверја.

Србски „демократски развитак“ је процесом секуларизације у јаком смислу отпочео у осамнаестом веку серијом догматско-литургичких инфекција и раслабљивања; увођењем туђег језика (новорускословенског) за богослужбени и коначним одрицањем од својег (старосрбског); примањем раскалашног барокног сликарства уз бахато одбацивање собствене васкрснорадосне иконографије; увођењем на богослужење бесомучних хорских егзибиција уместо смерног ангелогласног појања; уласком латиномислећег схоластичког кривоверја у православну богословску мисао (учење о прародитељском греху као наследном греху, пијетизам, морализам, јуридизам).

У деветнаестом веку, стварањем Кнежевине Србије наступа период државотворне пометености и смутње чију крваву кулминацију ће осетити тек двадесето столеће. Наместо домаћинске светосавске државотворне разборитости, наш државни Дом запоседа најопакији партијашки егоизам који незауставиво растаче органску снагу србске нације.

Данас, на самом крају двадесетог века, степен наше државотворне раслабљености јесте већи него икада до сада. Речи „демократија“, „демократизација“ постале су магијске формуле и мантре Новог светског поретка које уверени у њихову моћ важно и озбиљно употребљавају обмањујући и себе и друге. Чак се и поједини архијереји наше Мајке Цркве хвале демократијом и демократским поретком који постоји у Православној Цркви! Притом, на жалост и њихову и нашу, потпуно губе из вида да саборност и демократија јесу два потпуно различита, штавише искључива појма. Демократија је антисаборна, антицрквена и антинационална идеологија Новог светског поретка, тачније – демократија је глобално политичко сујеверје Новог светског поретка које исповедају они који не могу или више не желе да хришћански разликују духове.

У демократским државним порецима носилац политичке делотворности нипошто није личност, јер демократско друштво није заједница словесних и одговорних личности већ скуп безсловесних и неодговорних индивидуа над којима, тобоже у њихово име, перфидним демагошким манипулацијама влада бескрупулозна плутократска клика. „Демократија је настала из индивидуалистичког поимања друштва“ – констатује Норберто Бобио. По свом унутрашњем устројству, демократија подразумева плуралистичку визију света и плуралистичко друштво, а то је друштво које не трпи ништа што је у онтолошком смислу сабирајуће. Таквом демократском друштву Православна Црква као Једна, Света, Саборна и Апостолска није ни због чега потребна нити пожељна. Оно ће Цркву третирати на исти начин и истим средствима као било коју од безбројних такозваних „верских заједница“.

Наше „црквене демократе“ вапајно и неразумено желе успостављање политичког поретка који је према Цркви индиферентан и атеистичан у пуном и правом смислу те речи. Они потпуно губе из вида веродостојну чињеницу да разлика између православне патриотско-политичке опције и становишта савремене демократије није тек формалне природе. Наиме, у оној мери и на онај начин на који се егзистенцијални став и егзистенцијално упориште православних хришћана разликује од егзистенцијалне позиције нехришћана, у тој мери се и на тај начин разликује православна политичка делотворност од неправославних. Разлика је, свакако, суштинска а не тек формална и маргинална. Јер у Православљу носилац сваке одговорне политичке делотворности није некаква безлична и анонимна индивидуа, нити пак скуп индивидуа груписаних у облику партије, странке или класе. У Православљу носилац политичке и јавне делотворности јесте конкретна и непоновива личност, а пошто је личност могућа само у слободној заједници, онда је заједница личности најаутентичнији носилац политичке делотворности, у лику сталежа који једини омогућавају најнепосредније, најорганскије и најсаборније политичко функционисање једне државе. Веродостојно искуство Православне Цркве је следеће: unus christianus – nulus christianus („један хришћанин – значи – ниједан хришћанин“). Заједница личности није некаква неодговорна група која је своју политичку одговорност делегирала и пренела само на једног својег представника који ће онда заступати њене, in ultima linea, увек парцијалне интересе. Нипошто. Заједница личности јесте сабрање оних који су свесно, савесно, одговорно и одлучно – дакле, словесно – ступили у нов начин постојања по Христу, другим речима, ступили су у простор у којем се догађа спасоносна љубав Бога Живог и Истинитог са људима живим и истинитим. Тај простор јесте Црква.

Знајмо: демократско друштво је друштво које не сабира са Јединим Владарем, Богочовеком Христом, већ – расипа. Демократска политика није ни по чему „благообразна и по поретку“ (1. Кор 14, 40) – она није наговештај и иконични предокушај оне теодулске и стратократске „небеске политике“ (Фил. 3, 20) ка којој смо уперени и делотворно стремимо још овде и сада.

И на крају, може нам се приговорити да је демократски политички поредак атеистичке државе за хришћане мање зло од антитеистичког, богоборачког поретка тоталитарне државе. То је, свакако, несумњиво. Али, није ли нам речено и заповеђено да зло које мрзимо побеђујемо добрим (Рим. 12, 9. 21) а не мањим злом?!

Небојша М. Крстић