Ајмоне Финестра: Усташки злочини над Србима – прво етничко чишћење у Европи

По први пут је италијанској и светској јавности доступна књига штампана и објављена пре више од 60 година. Вест не би била сензација, да се не ради о званичном документу италијанске владе припремљеном и презентираном на Мировној конференцији у Паризу 1947. године, непобитном сведочанству и пријави злочина Маршалових комунистичких трупа над италијанским становништвом у Истри и Далмацији.

Италијани су се коначно изборили за истину, барем је то тако на папиру.Установљен је и празник, Дан сећања, да ода пошту свим жртвама рата, оним „исправним“ комунистичким и оним „погрешним“ – у преводу: победјенима, онима који су рат били изгубили. Тако сведочења о догадјајима, патњама, злоделима и злочинима полако излазе на светлост дана.

Дакле, књига је 14. фебруара 2011. поново презентована. Овога пута Италији и свету, да се не заборави. Званично, у Риму, у Сенату Републике, у сали препуној људи, медијима, тв екипама. За говорницом је и шеф групе сенатора партије на власти, вишеструки министар Маурицио Гаспари. Али сви чекају на говор сенатора Ајмонеа Финестре, непосредног учесника збивања кога многи Срби у Канади памте као говорника на 51. Српском дану 1996. године. Бивши добровољац, берсаљер, који никада и ни по коју цену није погазио заклетву Краљу, човека чији је највећи понос ратовање са четницима против комуниста у шумама Велебита. Баш то је захтевао да се испише поред његовог имена на позивници: бивши градоначелник и командир четника у Лици и Далмацији.

По први пут, јасно и гласно, у сред Парламента Италије, речено је и у свим медијима забележено, да је прво етничко чишћење у Европи почињено над Србима у Хрватској. Ајмоне Финестра је баш тим речима започео говор, описујући долазак италијанских трупа у Грачац где запрепашћено наилазе на масовне гробнице, на плитко закопане лешеве побијених српских цивила, свих без разлике, младих и старих, жена и деце. Италијани спонтано стају на њихову страну, у Грачацу већ следеће вече борним колима се постављају пред усташку касарну уперених цеви, окупирају је и ослобадјају заточене српске жене и девојке. Финестра сведочи о борбама четника против партизана у којима је и сам учествовао, речима пуним дубоког поштовања прича о Војводи Ђујићу, о Обраду Бјанко, о Владимиру Королији, али и о својим пријатељима, саборцима из борби против комуниста, о националистима браћи Бјелановић, о Андрији Берићу, о Милораду Гаћеши кога је поново срео и загрлио после равно 53 године у Нијагари, о страшном злочину партизана над четником Вукашином Масникосом. Сећа се како је ’43. на растанку у Задру Бјелановићу поклонио свој аутомат, а Берићу „берету“. Обојица су успели да се споје са Ђујићевим трупама. Финестра сведочи о још једној истини која је италијанске цивиле после капитулације Италије изложила неспутаном, не само комунистичком, већ и усташком бесу. За време италијанске окупације, усташама је на италијанској територији било забрањено да носе оружје. Усташама који су и без тога мрзели Италијане и Далмацију и Истру сматрали само својом земљом. Усташама од којих су Италијани испод ножа отимали Србе.

О овоме не сведоче само Финестрине речи. Последњих 20 страница књиге су оригиналне фотографије. Првих 10 страница документују италијанске жртве јама на Велебиту, Истри и Далмацији.Последњих 10 су нема сведочанства српских жртава, недоклане српске деце ишчупане из усташких канџи, израњављених мушкараца и жена извучених из јама. Ту су и 5 фотографија непроцењиве историјске вредности, јединих докумената о постојању и ужасима усташког логора на оструву Пагу, логора у саставу комплекса Јадовно у ком је за само 132 дана убијено преко 42.000 Срба и Јевреја. Логора чије су затварање наредили Италијани истог часа кад су преузели власт, пренеражени злочином који – цитирам Финестрине речи о ужасима усташког терора над Србима у Лици „људска свест није могла да замисли“. Не само да су италијанске војне власти наредиле затварање усташких логора. Италијани су заслужни и за документовање злочина. Без докумената, без материјалних доказа, завера ћутања која је досада покривала невиђено етничко чишћење и геноцид над Србима у Хрватској, оставила би га и даље као нешто што не постоји. Малтене, као српску измишљотину.

Без људи попут Финестре и без доказа, јаме би дубином ћутње дефинитивно угасиле последњи урлик, смртни ропац побијених Срба, а море Далмације им спрало у честице кости. На Пагу су италијански војници документовали усташки злочин са 2 филма од по 36 фотографија. Само неколико су досада поседовали Срби, потомци жртава Јадовна. Ова књига их објављује још 4!

Фотографије у књизи не документују само усташке злочине над Србима.Ту су и докази злочина партизана над целим српским породицама, кривим што су четничке породице, верне Краљу и Србији. Довољно за смрт по кратком поступку. Фотографије их приказују побијене у властитим кућама, на спавању, попадале по кухињском поду, дете од око 8-9 година израњављено али преживело…

Да ли ће Срби икада смоћи снаге да и сами у Србији установе Дан помирења? Да једни другима испричају шта се стварно збило?Финестра тврди да је од 1941. кренуо атак на идентитет прво Срба, па онда Италијана. Како иначе објаснити 54 савезничка бомбардовања Задра од септембра до децембра 1943., града у ком је било свега 500 војника – пита се. „Борили смо се до краја. Моного смо ту борбу платили“ – каже Финестра и тражи истину прошлости. Без прошлости нема ни садашњости, ни будућности. Та истина прошлости сигурно да недостаје и младим генерацијама Срба, ма где год били. Зашто им се негира тај део властите историје?

Ауторка: Мила Михајловић

Извор, фото: Корени