“Православни богословски факултет” постао легло јереси, теоријски и практично

Православни богословски факултет у Београду

“Да се држимо исповедања које смо примили од Светих Отаца, да се одвраћамо од сваке новотарије као од наговора демонског. Но ако би се неко дрзнуо на тако шта делом, или саветим, или намером, он се већ одрекао вере Христове, већ се подвргнуо вечном проклетству за хулу на Духа Светога, јер као да је несавршеним назвао оно што је речено у Светом Писму и на Васељенским саборима. Дакле, сви који уводе новотарије, било јеретици или расколници, који су се у клетву као у ризу оденули, нека су папе, патријарси, клирици, мирјани, нека је и ангео са неба- да је АНАТЕМА.” (Из Окружне посланице источних патријараха 1848. године)

Литургијска реформа, учење о смртности душе, заједничке молитве са римокатолицима, неке су од општепознатих активности екумениста у Православној Цркви. Модернизам који је захватио васцело православље, одавно је узео маха и у Српској православној цркви и уселио се на Богословски факултет, који би требао да буде расадник православне мисли и теологије, а који се, нажалост, претворио у легло модернизма, наопаких учења квази-теолога данашњице какав је Митрополит пергамски Јован Зизјулас, чија је “Догматика” потиснула рад чак и светог Јустина Ћелијског, једног од највећих бораца против јереси екуменизма.

Каква је свест оних који се едукују на ПБФ-у показује и чињеница да су они спремни чак и да критикују Свете и њихова тумачења и учења, одбацивши их са подсмехом, називајући њихова дела “обичним опајдавањем”. Овакве изразе је недавно употребио један од студената овог факултета Матија Совиљ говорећи о теологији светог Игњатија (Брјанчанинова). Развој саме Литургије током векова, коју су Оци утврдили, а Господ потврдио пројавивши њене утемељиваче светилима Цркве, студенти и њихови професори одбацују као нешто потпуно погрешно и бесмислено, па чак себи дају за право да сами умују како би Литургија требала да изгледа.

Аскезу руских подвижника млади богослови описују на следећи начин: “Они се у неким тамо тајгама муче и потуцају, па после тумаче Писмо… Свака баба треба да погани својим идејама Откривење“. Овакви застрашујући описи светитеља Цркве говоре сами за себе.

Оно што се веома често оспорава јесу бесмртност душе, њено постојање независно од тела и митарства. Изјаве попут ових- “незамисливо ми је одржање идентитета ван тела”, “душа постоји само када има тела, јер без тела- чему душа” и “гледамо очима, слушамо ушима, једемо устима… шта душа има да чини, осим ако је, као у цртаћима, само избељена слика тела“, показују потпуно одбацивање вере у бесмртност душе независно од тела.

О бесмртности душе говорили су многи свети. “Разумна душа човекова, бави се умним размишљањем, трага за разлогом свога постојања, уздиже се ка идеји Бога и неопходности постојања Бога. Ова размишљања, будући мислена, морају имати и мислени узрок. Тај мислени узрок мора бити различит од свега материјалног. А будући да свет у коме човек обитава јесте материјалан, нужно је да порекло разумне душе доведемо у везу са другим, нематеријалним светом. Ово нас, пак, обавезује да признамо бесмртност душе као такве, јер смрт влада само над телесношћу материјалног света, док душа, будући да није саздана од материје овог света, није подложна смрти.” (Св. Нектарије Егински)

Но, како новотеолози одбацују Оце после 9. века, цитираћемо оне из периода пре 9. века (“то су прави Оци”). Цитираћемо, дакле, светог Атанасија Великог: “Да је душа бесмртна, то треба да увидимо из црквеног учења како бисмо тиме поткрепили оповргавање поштовања идола. Јер, познавању душе приближићемо се кроз познање тела и кроз сагледавање разлике између тела и душе. Наиме, пошто је душа другачија од тела, а да је тело по природи смртно, сходно томе душа мора бити бесмртна јер није налик на тело. И опет, ако душа, као што смо показали, покреће тело, а њу саму не покреће неко други, може се закључити да душа саму себе покреће; па и након полагања тела у земљу, она и даље покреће саму себе. Јер, није душа та која умире, него умире тело зато што се она од њега одваја” (Против идола 33.).

Александар Шмеман

Новотеолози се, такође, позивају на Александра Шмемана, кога је својевремно отац Серафим Роуз назвао “заточеником рационалистичких протестантских идеја“. Осврнућемо се кратко и на тај период модернистичке теологије. “Париско богословље” постало је синоним за богословски модернизам. Иако су Шмеман и Мајендорф одбацивали заблуде претходне генерације слободомислећих теолога (какав је био о. Сергије Булгаков), они су тежили да потчине православну историју, Предање, Свето Писмо, светоотачко учење, литургику и праксу модерној критици. Учествовали су у новим богословским покретима, нарочито у “Литургијском покрету“  и “Покрету повратка изворима“, изнедреним унутар савременог римокатолицизма и протестантизма. Шмеман је изразио сумње у “целокупно литургијско здравље Православља” тврдећи да се Црква налази у литургијској кризи. Иако је његова књига била поздрављена од стране неких православних теолога, али и оних неправославних, оштру критику овом приступу дао је о. Михаил Помазански, један од тада последњих живих богослова пререволуционарне Русије, тврдивши да Шмеман одбацује идеју надахнућа Божанском благодаћу и концепт светости оних који су утврдили литургијски поредак, ограничавајући се на огољен ланац узрока и последица. О. Михаил Помазански је заиста предвидео да ће се неке нове генерације, одвојене од живота истинског Православља, приклонити шмемановском приступу Литургији.

Митарства су, такође, одбачена од стране новотеолога, који протестантски одбацују Предање, Оце и искуство Цркве. Према православном учењу, одмах након смрти душа долази на појединачан суд Божији. Управо зато се Црква моли за упокојене, што може помоћи души приликом одређивања да ли ће се душа наћи у преисподњи или у Рају, где ће чекати Последњи Суд и вакрсење тела.

Опет ћемо цитирати речи светог из периода пре 9.века. Свети Кирило Александријски (5.век) каже: “Можеш ли да замислиш, душо моја, какав ће те страх и ужас обузети у дан кад угледаш пред собом мрачна лица грозних и дивљих, сурових, немилосрдних и бестидних демона? Већ само виђење њихово страхотније је од сваке муке. На њих гледајући душа се испуњава смућењем, обузима је неспокој, жеља да се куд било сакрије само да их не гледа, да к ангелима Божијим припадне. На руке ангела примљена, и под њиховим окриљем проходећи ваздушна пространства и узлазећи на висину, душа на своме путу наилази на разна митарства (царине)-нешто налик на различите скупине духова што будно пазе на усхођење душа, заустављајући их и чинећи им препреке у стремљењу ка Царству.“

Свети апостол Павле назива пале анђеле духовима злобе у поднебесју (Еф. 6, 12), а њиховог поглавара -”кнезом који влада у ваздуху” (Еф. 2, 2), а да души следује суд након смрти сведоче и његове речи: “људима је одређено једанпут умрети, а потом – суд” (Јевр. 9, 27).

Свети Атанасије Велики, у свом чувеном житију св. Антонија Великог, описује како је једном св. Антоније “у девети час започео молитву пред обед, и одједном, захваћен духом, би узнет од Анђела на висину. Демони у ваздуху противили су се његовом усхођењу: Анђели су се препирали с њима тражећи им да изнесу разлоге противљења, пошто св. Антоније није имао никаквог греха. Демони су настојали да изложе грехе које је он учинио од самог рођења, но анђели затворише уста клеветницима, рекавши им да не треба да урачунавају његова сагрешења од дана рођења, јер су она већ избрисана Христовом благодаћу, него нека изнесу ако имају – оне грехе које је починио након што је ступио у монаштво и посветио се Богу. У својим оптужбама демони су изрицали много дрских лажи. Али, пошто су њихове клевете биле без доказа, Антонију беше ослобођен пролаз.”

Свети Јован Златоуст, описујући смртни час, учи: “Тада су нам потребне многе молитве, многи помагачи, мноштво добрих дела, велико заступништво анђела док пролазимо кроз ваздушно пространство. Ако нам је на путу за страну земљу или град потребан путовођа, колико су нам потребнији путовође и помагачи да нас проведу поред невидљивих власти и сила које господаре у ваздуху, а које се још називају и гонитељима, митарима, порезницима” (Беседа о трпљењу и благодарењу и о томе да не треба неутешно плакати за упокојенима, а која се чита у Православној Цркви у седму суботу по Пасхи и при сахрани упокојеног).

Оваквих примера код Светих Отаца заиста је много.

Да су професори Православног богословског факултета дубоко наклоњени римокатоличкој јереси можемо видети и из следећег примера. Наиме, према сведочењу студента, кога из разумљивих разлога нећемо именовати, професор Ненад Милошевић је на празник светог архангела Михаила водио 20 студената на славу у манастир Крку. То су искористили како би посетили Загреб и присуствовали екуменистичком предавању на Римокатоличком факултету. Професор Милошевић је том приликом узео “благослов” од бискупа и затражио да студенти учине исто. Неки од присутних отворено су негодовали и одбили да то учине, док је велики број њих поступио како се од њих захтевало. Како наш извор сведочи, приликом посета катедралама “професор Милошевић је у катедралама умакао руку у неку воду и осењивао се крсним знаком како то чине римокатолици”. За професора Милошевића очигледно никакву важност нема 32. правило Лаодикијског сабора које каже: “Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослов“.

Погледајте, такође: ОХОЛОСТ ДОЛАЗИ ПРЕД ПОГИБАО

Припремила екипа ФБ странице “Православље живот вечни”