Српски отпораши поново у Украјини

И летимични поглед на најновија дешавања у Украјини код српских посматрача одмах асоцира на невероватну сличност, ако не и идентичност демонстрација у Кијеву са онима из „наранџасте револуције“ 2004.године, али и осталих које је широм света организовао некадашњи српски „Отпор“, данас замаскиран у београдски „Цанвас“.

То је посредно потврдио и председник Русије Владимир Путин рекавши да су најновији протести у Украјини припремани из иностранства, да су уочљиве добро организоване групе бораца са циљем да се уздрма легитимна влада, а да је све то „погрешан почетак“ пред председничке изборе у тој земљи 2015. године.

Недавно је и Викиликс објавио документа у којима је Срђа Поповић, некада истакнути члан организације “Отпор”, а данас извршни директор Центра за примењену ненасилну акцију и стратегије (CANVAS), директно повезан са дешавањима у Украјини 2004. Године, када је обучавао припаднике покрета “Пора” наранџасте револуције.

Функционери приватне америчке обавештајне агенције „Стратфор” су потврдили да су српски отпораши за то добијли „много америчких средстава”, а један од главних људи који су лобирали за њихове финансије био је Мајкл Макфол са Хувер института при Стентфорском универзитету, који се данас налази на дужности америчког амбасадор у Москви.

“Отпор” је за разне акције широм света финансирало више америчких, такозваних невладиних организација, као што су “Фридом хаус”, „Међународни републикански институт“, „Институт за отворено друштво“, „Институт Алберт Ајнштајн“ и „Амерички институт за мир“, а преко њих су били повезани и са државним „ЈуЕс Ејд“ (USAid) и самим америчким Стејт департментом, па „Стратфор“ открива да им, пошто су лидери „Цанваса“ исти људи из „Отпора“, и данас паре долазе из истих америчких извора.

Исти, препознатљиви метод рада примењен у Украјини 2004. године и поновљен данас, открили су новинарима сами отпораши још 2005.године француским новинарима. У великом интервјуу париском Нувел обсерватеру (Le Nouvel Observateur ) они су тачку по тачку, и етапу по етапу, објашњавали да се свака власт може лако срушити пажљиво испланираном акцијом. Срђа Поповић је појаснио да је за то потребна само омладина, због тога што су „млади ентузијасти, храбри, и власт на њих не може да утиче јер немају ни деце, ни посла, ни богатства, и једноставно немају шта да изгубе“. Према Поповићу у њиховој стратегији је посебно интересантан први корак заснован на „малом лукавству“ где организатори демонстрација на протестима који „обећавају“ да ће се завршити сукобима са полицијом гурају у прве редове младе девојке у белим блузама и чекају напад полиције. Ефекат је, према Поповићу, гарантован: после неколико удараца, на белим блузама ће сигурно бити крви, и као резултат се добијају „величанствени кадрови“ који ускоро обилазе екране целог света… „И режим је тада сигурно дискредитован !“- завршавају свој рецепт за почетак револуције српски отпораши.

А потврда да је све то далеко од било какве идеологије и борбе за наводна људска права, нашла се у истом тексту у коме су се тадашњи отпораши, а данашњи канвасовци, похвалили француским новинарима да су основали приватни бизнис – компаније за извоз револуција, али да су их регистровали као невладине организације – како у Србији не би плаћали порез. Касније су на Малдивима на поклон добили и цело једно острво, да се на њему одмарају од напорног револуционарења.

„Стратфор“ је све то појаснио тиме што су након свргавања Милошевића у Србији, тадашњи клинци који су водили „Отпор“ одрасли, обукли одела и направили „Цанвас“ – Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије или „експорт револуцију“, као и да се и даље финансирају из фондова САД, и у ствари иду широм света покушавајући да руше режиме који не пријају Вашингтону.

Према Викиликсу, „Цанвас“ и Поповић су посебно били ангажовани на дестабилизацији и свргавању режима Уга Чавеса у Венецуели, а деловали су и у Ирану, Египту, и Азербејџану где су тренирали иранске активисткиње. У Грузији су вршили обуку покрета “Кмара“ који је покренуо тамошњу револуцију, у Либану су обучавали групе које су извеле “Кедар револуцију”, у Египту спремали покрет “6. април” и више грађанских група које су одиграле кључну улогу у свргавању Мубарака, а на Малдивима успешно излобирали победу проамеричког кандидата Мохамеда Нашида на председничким изборима.

Наравно, данас демонстранти у Украјини покушавају да не помињу оно што је уследило после „наранџасте“, пошто се већ на изборима 2010. године већина Украјинаца питала шта су то они уопште радили на демонстрацијама 2004. и 2005. године, шта су тада тражили, у шта су, и коме, веровали. Јер, мало је 2010-те било Украјинаца који су желели да се врате пет година уназад, пошто им је револуционарни ентузијазам ишчезао пред горком истином да судбина постреволуционарне Украјине није касније зависила од њих самих, већ од светских финансијских моћника оличених у Међународном монетарном фонду и сличним организацијама.

За сада, чврстих и директних доказа о учешћу српских отпораша из Цанваса у организовању догађаја у Украјини нема. Није их било одмах ни 2004-те. Данас постоје само посредне информације о ужурбаним активностима њихових припадника у Београду и на Малдивима последњих десетак дана. А, на основу постојећег искуства, огромна је вероватноћа да ће за коју годину неки нови Викиликс или Сноуден сигурно потврдити да су баш они све ово замутили, и то за америчке паре. Живи били – па видели !

Игор Гојковић / Глас Русије