Росијскаја газета: Пољски “Удар” на Кијев – еврокомесари настављају да уцењују украјинске власти
Састанак Савета министара ОЕБС-а ће се одржати 5-6. децембра у Кијеву, упркос покушајима пољског министра спољних послова Радослава Сикорског да га торпедира. На том сусрету, делегација Русије, на челу са Сергејем Лавровом, поставиће питање о грубим кршењима људских права у ЕУ и САД.
Приликом растурања митинга у Старом и Новом свету, снаге поретка су против демонстраната, незадовољних економском политиком својих влада, активно користиле водене топове и пендреке, док је у расправи са онима који су запоседали владине зграде “по Лондонима и Паризима” прича била кратка – у затвор. Међутим, када се оно што се на Западу сматра криминалом догађа у Украјини, онда ту ствар западни политичари сасвим другачије оцењују.
Основна грешка ЕУ, када је реч о Украјини, јесте да је припрема докумената за придруживање Кијева ЕУ предата у руке Пољацима. Али – оне историјске контроверзе међу тим суседима [Пољском и Украјином] нису никуда испариле, баш као ни њихове јавне и скривене територијалне претензије, као што ни успомене на раније односе “газда” [Пољска] – “вазал” [Украјина] нису ишчезле. Баш ових дана, председник Пољске ће сазвати Савет националне безбедности да би – ма, замислите само – “формулисао опште пољско гледиште у односу на то шта Варшава треба да учини како би се појавила нова шанса интеграције Украјине са Западним светом”. То је не само отворено мешање у послове једне суверене државе – него директна претња украјинским властима и охрабривање опозиције да продужи своје противправне активности.
Када бивши пољски шеф државе, Александар Квашњевски, изјављује да Варшава “не може да напусти украјинско друштво и мора обезбедити помоћ студентима и невладиним организацијама” – шта је то, ако не позив опозицији да уз одобравања власти Пољске у Украјини изврши државни удар? Квашњевски сматра да је такав развој догађаја реалан, уколико би украјинске власти покушале да заведу ред у Кијеву и почеле да протерују такозване “мирне” демонстранте у родне крајеве тих пучиста, тамо откуда су и дошли – у Лавовску и Ивано-Франковску област.
Када се [бивши пољски премијер] Јарослав Качињски, који се доста налагао у својој отаџбини, вуцара по кијевском Мајдану са вођама опозиције и обећава помоћ Варшаве демонстрантима који нападају на владине зграде у Кијеву – па, шта је то, него акт агресије према Украјини? Циљ таквих провокација варшавских политичара је очигледан: да “шачици политиканата” (тако је те иницијаторе кијевских догађања назвао парламент Крима) покажу да ЕУ подржава њихов испад.
Лидери опозиције су одговорни за сваког кога су извели на трг; лошем политичару увек сметају провокатори.
Али, тешко је и било претпостављати да ће евроинтегратори – после неочекиване одлуке председника Виктора Јануковича с којом су били суочени на самиту “Источног партнерства” (на саммите “Восточного партнерства”) у Виљнусу – Украјину оставити на миру и омогућити јој да самостално одлучује с ким ће сарађивати. Та бројна гомила другоразредних европских политичара који се трсе да бар у нечем и негде одиграју првостепену улогу, постаје главни идеолог украјинских опозиционара.
Они опозиционарима стварају илузију некажњености, убеђују их да ЕУ неће дозволити да власт заведе ред у престоници. Када министар иностраних послова Шведске позива украјинске опозиционаре да узму учешће у протестима, а генерални секретар НАТО одједном почиње да од званичног Кијева захтева… поштовање слободе говора и окупљања, појављује се логично питање: каква им је веза са украјинским догађањима?
У Кијеву се сада налазе посланици Европског парламента, бивши политичари источноевропских земаља, укључујући ту и председника европарламента Јиржија Бузека и бившег премијера Пољске Јарослава Качињског. Ти људи гласним изјавама уцењују украјинске власти о могућности да ЕУ уводе санкције руководству Украјине, укључујући ту и замрзавање њихових банковних рачуна.
Мада се у Европској комисији тврди да нису званично разматрали то питање, појавиле су се информације да се ипак разговара о санкцијама према Јануковичу и његовом окружењу, иако већина лидера ЕУ сматра да време за ту врсту санкција још није дошло.
Валериј Кличко је учствовао 2006. на изборима за градоначелника Кијева и пропао. Сада је силом заузео седиште градске управе
Данас, западни политичари умешани у политичке махинације у Украјини јавно изјављују да је уцена Русије недозвољива, али – уз то, претећи санкцијама – сами без устезања уцењују украјинске власти.
У понедељак је секретар за штампу премијера Украјине, Виталиј Лукјањенко, изјавио: “За сада се не поставља питање о увођењу ванредног стања у Украјини.” Међутим, нико не зна како ће у даљем току делати они са Мајдана. Сви лидери опозиције су у понедељак у хору одбијали везу са – наводно – њима непознатим провокаторима који су мало пре тога извршили јуриш на зграду администрације председника (штурмовали здание администрации президента). Али, да је тај јуриш успео, и да им је успело да пробију ланац специјалних снага, да ли би та “света” и наивна тројица – Тјагибко, Јацењук и Кличко – наставила са својим изјавама о томе да с тим немају везе? Позивајући на нову револуцију, мобилишући најполитизованији део становништва из западних делова Украјине да дођу на Мајдан, опозиционари су знали да ће међу њима били подоста радикала. Током три сата када је јуче опозиција покушавала да заузме зграду председничке администрације, ниједан лидер није ни покушао да зауставља погромаше. Последица њихове акције је да је повређено више од 150 милиционера. Очигледно је да је у тим догађајима улога мобилизатора припадала лидерима опозиције који су људе извели на “миран протест”. Али, у ЕУ желе да своје пришипетље не виде умазане крвљу. Због тога је и лансирана легенда о непознатим провокаторима које су, наводно, чак и сами демонстранти покушавали да спрече у противправним акцијама.
Уосталом, опозиционари ипак нису успели да се дистанцирају од другог “подвига” – заузимања административних зграда. Слично томе, тако је 1917. г. група од око 20 пијаних и наоружаних војника дошла у Ермитаж [Петроград] да проверавају да ли се на крову не скривају присталице царистичког режима… Тако су и 2013. г. “мајданци”, разваливши капију, упали у зграду кијевске градске управе на Крешчатику и заузели је, објавивши да је то сада штаб националне револуције.
Тај [председник партије „Удар“] Валериј Кличко је 2006. учествовао у изборима за градоначелника Кијева и био поражен. Сада је градску управу силом заузео. Кијевска милиција је поднела кривичну пријаву због заузимања те зграде. Али – јуришници који толико желе да живе као у ЕУ одбили су да напусте зграду.
Ко може поверовати да лидери опозиције нису знали за бројне прекршаје закона, које су уз њихову ћутљиву подршку извршиле присталице евроинтеграција? Да нису знали за погроме, нападе на чуваре реда, за барикаде изграђене по улицама – једном речи о делима која подсећају на државни преврат, а не на мирне протесте? Па ипак, на Западу се одлучно одбија да се то запази, и стално се у Украјину шаљу нови изасланици ради подршке опозиционарима.
Зар опозиција не познаје расположења на Криму, у Харкову, Доњецку, Дњепропетровску и Одеси, где су – судећи по митинзима, присталице “евромајдана” остале у очигледној мањини? Па – Украјина, расцепљена на Исток и Запад може и да не издржи тај нови “Удар” и прекине да постоји као јединствена држава.
Са руског посрбио: Василије Клефтакис
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
