Родољубље постало издаја европејства

Ко и зашто убија патриотизам у Србији и може ли се то икако зауставити (1): У Источној Европи сви патриотизми били су пожељни због рушења СССР, изузев српског и руског. Трпимо последице разградње државе, нације, вере

ЗА европејце, националисти и патриоте су шовинисти, ретроградне снаге, силе мрака… За родољубе, европејци су страни плаћеници, издајници, западни шпијуни… Сукоб између „традиционалиста“ и „модерниста“ вуче корене још из 19. века, и, уз минималне предахе, интензивно траје, повремено се распламсавајући до усијања.

Када један Француз каже: „Поносан сам што сам Француз и припадам нацији која је дала Наполеона, Лујеве, Волтера, Молијера, најпознатије сликаре“, он је шармантни патриота који негује европске вредности. Упркос томе што је Наполеон својевремено покорио пола Европе. Када Србин каже: „Поносан сам што сам Србин, што је српска држава једна од најстаријих независних земаља у региону, што је цар Душан још у оно време донео модеран законик, што су Срби били на победничкој страни у оба рата, а током Другог светког рата имали два антифашистичка покрета“, он је антиевропејац загледан у прошлост, звецка оружјем и враћа нацију у мрачне деведесете.

Да ли је родољубље само у Србији назадна и непожељна категорија? Да ли је оно само овде антиевропско? Да ли су на две Србије подељене само елите или и народ?

У целој Европи приметан је сукоб традиционалног и либералног, али су у Србији у позадини тога геополитички разлози – објашњава Душан Пророковић, извршни директор Центра за стратешке алтернативе.

– У целој Источној Европи национализми су били пожељни кад је Запад рушио СССР, само су српски и руски били непожељни. Руски јер је подржавао јачање Совјетског Савеза, а српски јер је помагао у јачању руског утицаја на Балкану.

Још је Јован Цвијић запазио постојање два менталитета – динарског, који ни по коју цену не одустаје од традиционалног, и рајинског, који је подложнији утицајима са стране. Међутим, по Пророковићу, ова подела у самом народу никада није била тако изражена као између елите и народа:

– Прозападна елита је одувек показивала одвратност према традиционалном и патриотском, јер је Запад вршио притисак искључиво преко елита и медија. У последњих пет година, ипак се успоставља нови баланс и део елите нагиње ка Русији.

Пророковић констатује да је притисак против традиционалних вредности и на самом Западу прешао све границе, па је тако у Француској милион и по људи протестовало против геј бракова, а Гвидо Вестервеле добио је три пута мању подршку на изборима.

Проф. др Љубиша Деспотовић, социолог политике, сматра да је овде родољубље постало „некоректан политички став“, а за то постоји више узрока:

– Први је разградња националне државе, која је почела 1. децембра 1918, и наставила се кроз Краљевину, па кроз Брозову Југославију. Њу је пратила разградња нације у корист интегративног југословенства – да се наши ратни непријатељи не би осећали лоше, и да се заборави ко је био на којој страни.

Нација и држава су и даље разграђене, јер не знамо, по Деспотовићу, ни где су нам границе, ни ком геополитичком кругу желимо да припадамо – евроазијском или евроатлантском:

– Један од узрока је и разградња верског идентитета, па смо тако у 21. век ушли као репаганизовани демос, који покушава да се рехристијанизује. Разграђена нам је и национална елита, а „улазница“ у елитне кругове подразумевала је прихватање прво интернационалног либерализма, па комунизма, па глобализма… Доминација интернационалних идеологија зарад различитих циљева потиснула је национално и родољубиво.

Зато, национално, кад покушава да се реконструише, бива обележено као ретроградно, дегенеративно и претња модернизму.

Насупрот њима, аналитичар Владимир Тодорић сматра да српски патриотизам не мора увек да буде супротан европејству, а кроз историју за њега често нисмо добијали подршку великих сила искључиво зарад њихових тренутних интереса:

– Србија није добила подршку од Европе када се ослобађала од Турака, јер је великим силама био потребан пролаз кроз Босфор и Дарданеле. Због тога је и Русија зажмурила на аустругарску анексију БиХ. Из сопствених интереса неке земље су нас 27. марта 1941. гурнуле у сукоб са Немачком. Зато морамо да нађемо оптимални начин да се усагласимо са Европом.

Тодорић додаје да није увек могуће остварити све што у одређеном тренутку желимо, јер ћемо у супротном угрозити већ остварено:

– Ако неко мобилише родољубиве снаге с политичким циљем, односно због изазивања конфликта, тај чини лоше сопственом народу. Он није антиевропљанин, он је манипулатор, а таквих има и у Европи.

ДИСКОНТИНУИТЕТ

ЗА разлику од Србије, према Деспотовићевом мишљењу, остале европске земље немају проблем са жигосањем родољубља, јер нису имале константан дисконтинуитет.

А нас је вазда нешто прекидало: пред крај 19. века били смо на корак до модернизације државе, школе, војске, када су нас сачекали прво балкански, а затим и Први светски рат. Од њега се нисмо опоравили, а уследили су Други светски рат и долазак комунизма…

В. Црњански Спасојевић/НОВОСТИ