Како је српски ђенерал ушао у историју

Много скромније него што би требало, у Србији се обележава 3. децембар, дан када је 1914. године отпочела контраофанзива српске војске у склопу чувене Колубарске битке. Она се у свим војним школама у свету изучава као јединствен пример генијалне војне стратегије ђенерала Живојина Мишића, команданта Прве армије Војске Краљевине Србије.

 У данима када је свет очекивао потпуни слом Прве армије српске војске која се супротставила далеко надмоћнијој аустроугарској солдатески под командом Оскара Поћорека, Прва армија је након само три-четири дана одмора и реорганизације кренула у неочекивану контраофанзиву и до ногу потукла армију црно-жуте монархије.

Одлуку да 28. новембра 1914. године привремено повуче делове Прве армије са линије фронта на Сувобору, где је трпела велике губитке, али и одлуку да већ 3. децембра крене у контранапад, ђенерал Живојин Мишић донео је у згради Окружног начелства у Горњем Милановцу, одакле је командовао ратним операцијама на овом делу фронта.

Одлука ђенерала Мишића, која се касније показала историјском, у првом тренутку није наишла на одобравање Врховне команде српске војске, а посебно војводе Радомира Путника, начелника штаба, о чему сведочи непријатан телефонски разговор између ђенерала Мишића и војводе Путника обављен у вечерњим сатима 28. новембра 1914. године. Разговор је трајао нешто више од сат и по и окончан је после поноћи.

Спор Мишића и Путника о повлачењу српске војске прибележио је мајор Светислав Милосављевић и по том запису, о којем се дуго ништа није знало, разговор се одвијао овако:

– Господине војводо, повлачим трупе западно од Горњег Милановца на Липе-Мрамор-Шарани – говори Мишић на телефону војводи Путнику.
Начелник штаба, Путник, веома љут:
– Јесте ли здрави и при свести?
– Јесам, фала Богу.

– Како смете то да радите? Ко вас је овластио да се коцкате са судбином Србије?
– Моја савест. Чиним све што је потребно за спас Армије и добро Отаџбине.
Начелник Путник га подсећа на последњу наредбу Врховне команде и додаје:
– То не смете нипошто чинити!

– То ја морам радити, јер ми диктирају прилике. Хоћу да доведем у ред своју армију и да је спремим за напад!
Војвода Путник је запретио ђенералу:
– Ја ћу вас на суд!
– То можете – одговори Мишић. – Можете ме и сменити, али моје дивизије не можете задржати од покрета, нити мене одвратити од ове одлуке. За све што радим примам на себе пуну одговорност.

Тон Путниковог говора постаје блажи:
– Па, знате ли нове положаје?
– До исцрпних детаља. Бар неколико дана и ноћи да наш војник не види Швабу, да га не чује, да заспи у миру и тишини. Да се наједе, окрепи, огреје. Да може да потрчи узбрдо.
– Још чињеница, Мишићу, још!

– Победиће онај ко брже могао да истрчи на ћувик и дуже да маршира, дуже да остане на снегу. А то ће бити Прва армија, јамчим вам главом!

– Велик је то ризик, мој Мишићу, ризик после кога следи предаја. Одмах повуците наређење о повлачењу!

– То не могу да учиним. Не могу, нити хоћу – био је категоричан ђенерал Мишић, након чега је прекинута веза.
После десетак минута, телефонски разговор је настављен претњама војводе Путника:
– Ви имате да слушате наредбе Врховне команде!
Мишић се наљутио и опсовао нешто, па је наставио:

– Нећу, у овом часу, никога да слушам, кад радим посао за који сносим одговорност. Наредио сам повлачење и остајем при томе. Дајте команду коме хоћете: али, докле ја командујем Армијом, има да буде како ја мислим да је најбоље за ову земљу – био је изричит ђенерал Мишић. Након овог разговора, војвода Путник је прихватио да изда наредбу о привременом повлачењу Прве армије, а већ после неколико дана, 3. децембра 1914. године, ђенерал Живојин Мишић је издао наредбу о Рудничкој офанзиви српске војске која је протерала аустроугарску армију преко Дрине.

У овој ратној операцији која се сматра једном од најбриљантнијих у Првом светском рату, српска војска је задобила велико поштовање, ђенералу Мишићу је додељено звање војводе, а његов противник Оскар Поћорек је смењен и на његово место је постављен немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.

Почасни грађанин

За херојска дела исказана током борби у околини Горњег Милановца, где је био смештен штаб Прве армије, руководство општине града је ђенерала Живојина Мишића прогласило почасним грађанином Горњег Милановца. Ђенерал Мишић се обратио својим војницима истичући да је то признање уједно и признање јунацима Прве армије.

Почаст јунацима

Кад је аустроугарска војска поражена на церу и Колубари, немачки цар Виљем ИИИ је рекао: “Учинићу част Србима, јер ћу на њих послати једног Фон Макензена”. Аугуст фон Макензен у јесен 1915. преузима команду над здруженим немачко-аустријским снагама на српском фронту. Пошто је освојио Београд, Макензен наређује да се сви српски браниоци сахране уз највеће војне почасти. На споменику, који и данас стоји над масовном гробницом у Топчидеру, стоји уклесано на немачком и српском језику: “Овде почивају српски јунаци.”

Три фронта

Колубарска или Сувоборска битка једна је од највећих и најзначајнијих између војске Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом светском рату. Вођена је 30 дана на фронту од 200 километара. Окончана је успешном противофанзивом и победом српске армије против бројније и боље опремљене аустроугарске војске у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије. Највећи значај Колубарске битке огледа се у томе што Аустроугарска није успела сама да уништи Краљевину Србију због чега су Централне силе и током 1915. године приморане да се боре на три фронта, а Немачка је била приморана да пошаље помоћ у људству на Балкански фронт, чиме су ослабљене њене снаге на преостала два фронта.

З. Марјановић – Вести

Извор – Вести