Протојереј Всеволод Чаплин: Преговори са ЕУ не треба да почну од покорног слушања поука
(Интерфакс-религија, 28. 11. 2013)
У низу држава, а пре свега у Грчкој, у току је озбиљна дискусија поводом одлуке Великог већа Европског суда за људска права од 7. новембра, која одређује да је грчки закон, који предвиђа могућност ступања у грађанске везе искључиво за хетеросексуалне парове, дискриминушући према истополним паровима.
С једне стране, овде није реч о томе да је Грчка сада обавезна да региструје „истополне бракове“. Овде је реч о грађанским везама, које се од бракова правно разликују. Али – савршено је јасно да ће се сада на Грчку вршити притисци да у најмању руку легализује грађанске везе за хомосексуалце, и да у том циљу промени државне законе.
Постоји јасна тенденција да се такве мере жестоко прогурају. Ако Грчка промени свој закон, Литванија ће остати једина [у ЕУ] у којој постоји правни појам као грађанско партнерство доступно искључиво хетеросексуалним партнерима.
Мени је савршено јасно да један слој људи – у суштини маргиналан и део западних елита – чија расположења и стремљења сигурно не дели бар 90% становника наше планете, покушава да себе прогласи меродавним и преовлађујућим – а своје поставке за норму, док су сви остали одступање од норме.
Међутим, то је изврнута логика и унакажавање нормалног људског избора. Треба да јасно схватимо да они који захтевају бесконачно проширивање права истополних парова, у глобалном обиму представљају само једну маргиналну групацију, мада у њиховим рукама могу бити моћни механизми политичког утицаја, дречаве „НВО“, знатан део радикалне уметности и велика пропорција виртуалног новца.
Већина људи на свету треба да најзад почне да активније и јасније говори о својим вредностима, не дозвољавајући тој агресивној мањинској групи да већину себи потчињује. Између осталог, потребно је да у преговорима о политичким и правним међународним процесима, оне државе које се придржавају православних традиција, а које се тичу њихових законодавстава и слободно изражене воље њиховог становништва, покажу већу чврстину.
Покушавају да нас убеђују да одлуке Европског суда за људска права оформљују прецедентно међународно право – али у суштини, то право се ипак ствара међународним уговорима, не одлукама судија – а тим пре не њиховим мотивацијама које понекад формулишу анонимни експерти.
Данас се покушава причати о идеји религијске неутралности државе као о наводној норми међународног права утврђеној у неким одлукама Европског суда за људска права. Сама та идеја је јако далека од стварности, у којој данас постоје религијско-политичке доктрине које нису мање опасне од нацизма и фашизма. Како може једна држава да под таквим условима буде неутрална? Пропагандисти те идеје неутралности су безнадежно заостали од живота, а та њихова заосталост може се за многе народе показати као опасна по живот.
Мислимо да било која држава у којој је снажна традиционална религиозност – била она православна, исламска, или другачија – приликом било каквих покушаја да се круто мења њен правни систем, или приликом било каквих преговора за ступање у неки међудржавни савез, треба да упита чланове тог савеза: да није можда потребно да се они сами промене – нарочито што се тиче вредности, правног и политичког уређења, пре но што се спајају у савезе са државама у којима постоји моћна религијска и морална традиција.
Русија, Украјина, Белорусија, Молдавија, Грчка, Србија, Бугарска – представнице су моћне самосталне цивилизације, и оне би у потпуности могле да при ступању у Савет Европе захтевају од западних учесника почетак стварања обновљене организације –почев од празног листа хартије, мењајући много онога што је својствено западном делу Европе, а није својствено источном.
Исто тако, било какви преговори са ЕУ треба да се данас почињу не од покорног слушања нечијих поука, него од питања у чему је сама ЕУ спремна да се промени како би била у стању да на паритетној основи постане општи дом не само западној, него и источној социјално-политичкој традицији. Западни модел демократије је данас проширен само код мањине становништва наше планете, и то би најзад требало да буде схваћено као доказ да тај модел није једини, па је настојање на његовој свеобухватности – а још горе и подвргавање под њега свих народа и свих правних и политичких система – благо речено непоштено је и неправедно.
Аутор је руководилац Синодског одељења Московске патријаршије за односе РПЦ и друштва
С руског посрбио: Василије Клефтакис
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
