Скандалозан историјски фалсификат са Кембриџа – Срби кривци за Први светски рат, а имали су сва права у Аустроугарској монархији

Како се приближавамо стогодишњици избијања Првог светског рата сваљивање кривице за његово избијање на Србе све је гласније, и зачуђујуће је да долази са свих страна, тако да сада имамо тадашње непријатеље, Британију и Немачку, како здружено преправљају историју, подешавају и штелују чињенице како им не би ништа нарушило (тренутну интересно – геополитичку)  идилу, док се, по навици, сво зло, и одговорност за Велики рат приписује – а коме другом до – Србима. Човек са зрнцем здравог разума би се запитао преко чијих лешева би се Велике (само по голој сили и оружју) силе удварале једна другој да нема Срба. Лично, одавно  -додуше само приватно, ту једино могу – заговарам да се у корпус људских права (и у Међународно јавно право) уведе  ПРАВО НА ПРОШЛОСТ, које би било неповредиво и неотуђиво.  Вероватно би многи историчари и ,,историчари”, остали без посла, па макар предавали на Кембриџу, јер су историју претворили у робу; није прошлост хаљина да се кроји према хиру свакога ко довољно плати, али то је већ морал, избеглица из времена бешчашћа.

Елем, у најновијем Шпиглу у рубрици „Шпигел-интервју“ објављен је интервју са К. Кларком, Аустралијанцем, професором Савремене историје Европе на Универзитету у Кембриџу. У интервју Кларк даје нови поглед на Први светски рат, према којем Немци не сносе највећу кривицу за избијање рата, већ Срби.

Интервју за Шпигел направљен је поводом објављивања Кларкове нове књиге „Месечари“. Због врло индикативних коментара и одговора у вези са Србијом, интервју достављамо у потпуности преведен на српски.

Историја писана у складу са тренутним геопоплитичким интересима – Књига ,,Месечари” Кристофера Кларка

„Шпигл: У својој новој књиги описујете европске велике силе као месечаре, који су се отетурали у Први светски рат, а да то заправо нису желели. Да ли заиста нико није одговоран за велики рат?

Кларк: Тај опис сам употребио, јер државници тог времена нису имали представу које катастрофалне последице ће имати њихово деловање. Погрешно су проценили ситуацију. Да су могли неком временском машином да се пребаце на језива бојна поља, доживели би нервни слом.

Шпигл: Ваши месечари су имали довољно времена да се пробуде и да закључе мир. Светски рат је трајао четири године.

Кларк: Током рата је било покушаја да се закључи мир. Али све док је за непријатељске стране постојала могућност победе или су бар веровали да та могућност постоји, такви покушаји нису имали успех.

Шпигл: Већина месечара се каје када виде шта су проузроковали. Актери лета 1914. чини се да касније нису били свесни своје кривице.

Кларк: Постојали су поједини случајеви кајања, али су генерално државници и војни великодостојници тог времена на један одвратан начин били имуни на самопреиспитивање. Када је амерички историчар Б. Е. Шмит током двадесетих година водио дуге интервјуе са тадашњим доносиоцима одлука, није било речи о самокритици или сумњи у себе. Протагонисти су још увек били убеђени да су 1914. доносили исправне одлуке.

Шпигл: Те одлуке су коштале минимум 15 милиона људских живота, растурен је велики део Европе, а дошло је до успона фашизма и комунизма. Може ли се заиста рећи да актери нису знали шта раде, према моту: „схит хаппенс“?

Кларк: Не. Али се ни историја не сме представљати као један Јамес-Бонд филм, у коме зликовац седи на брду, мази мачку и планира крај света. Такозвана јулска криза 1914, која је довела до избијања Првог светског рата, била је најкомплекснији догађај свих времена.

Шпигл: Етаблирано историјско тумачење је улогу зликовца приписивало, пре свега, Немачком рајху. Немачки рајх, према мишљењу већине данашњих историчара, сноси главну кривицу.

Кларк: Јулска криза и њене последице су као један историјски криминални случај који је важио да је затворен. Ја сам га поново одмотао и дошао до другачијег сазнања: све европске велике силе – Немачка, Русија, Француска, Велика Британија, Аустро-Угарска – све су учествовале у развоју догађаја и одлучивању, која су допринела рату.

Шпигл: То нас чини неповерљивим, јер се ваш став супротставља ставу национално-конзервативног немачког историчара од пре 50 година Фрица Фишера. У познатој контраверзи Фишер је сву кривицу придавао Немачком рајху.

Кларк: Комплексност јулске кризе не сме да послужи као изговор. Актери су тада имали слободан избор. Али тада у Европи није постојао ни један државник, који је озбиљно био вољан да избегне рат. То наравно није ослобађање кривице тадашњих немачких доносилаца одлука. Немачки ревизионисти из вајмарског времена су заступали тезу о невиности, која је исто тако варка, као и тврдња да су само Немци криви.

Шпигл: Хајде да размотримо полазну ситуацију – 1914. су постојала два блока – силе Антанте В. Британија, Француска и царска Русија на једној страни и силе осовине Аустро-Угарска и Немачки рајх на другој страни. Шта је била суштина супротности?

Кларк: Још сам у школи учио да би се европске силе међусобно солидарисале против Немачке, јер их је Берлин провоцирао. Међутим, у међувремену су се перспективе историчара прошириле. Русија је ушла у савез са Француском, јер се плашила да би В. Британија могла да сарађује са Немачком. Лондон није тражио приближавање Санкт Петерсбургу због заплашивања Немачке, него како би осигурао да Јужна Персија и Индија буду против Русије. Велике силе нису имале у визиру само једног непријатеља, код њих се, заправо, радило о дугорочном очувању моћи у претећем окружењу.

Шпигл: Да ли је био оправдан страх Руса од могућег немачко-британског савеза?

Кларк: Могло је да дође до тога. Британци су се још у пролеће 1914. играли идејом да раскину Санктпетербуршки уговор са Русијом из 1907. године и да се приближе Немачком рајху.

Шпигл: Ви мислите да се рат два блока могао избећи. Али, Немачка је стремила ка статусу светске силе и то на рачун других великих сила. Како је онда могао да се очува мир?

Кларк: Тачно је да је Кајзер Вилхелм Други  још 1896. на сав глас прокламовао немачку „светску политику“. Резултати су, међутим, били занемарљиви – неколико острва у Пацифику, неколико афричких региона. Неупоредиво са етаблираним светским силама као што је В. Британија. Није било јасно како би изгледала доминација, којој је, наводно, стремио Немачки рајх. Међутим, није тачно да је Немачка планирала рат против неке друге европске велике силе.

Шпигл: Зар нису немачке војсковође и канцелар Т. вон Бетман Холвег флертовали са оружаним сукобом против Русије, јер су сматрали погодном приликом да разбију супарнички савезнички систем?

Кларк:Било је позива на превентивни рат против Русије. Немачке војсковиђе су били мишљења да време ради против Рајха и да је боље да рат добију пре него касније. Захтеви војсковиђа, међутим, нису нужно одредили политику.

Шпигл: Ваш британски колега, историчар Џ. Роел то види другачије. Он Вилхелму II приписује „заверу за нападачки рат“.

Кларк: Овај рат није резултат завере, нити немачке, нити руске, француске или аустроугарске.

Шпигл: Директан пут у катастрофу почео је 28. јуна 1914. Босански Србин је убио аустроугарског престолонаследника и његову жену у Сарајеву. Босански Срби су тада живели у хабсбуршкој Аусто-Угарској монархији, иако су многи нагињали ка Краљевини Србији. У вашој књизи не показујете ни мало разумевања за политички став атентатора – зашто?

Кларк: Желим да срушим мит да су босанкси Срби били понижавани и мучени од стране Аустроугара – а то је био једини узрок пуцњева у Сарајеву. Додуше, сељачком миљеу Босне и Херзеговине, којем је припадао и атентатор, није било нарочито добро. Међутим, разлог за то није била само аустријска владавина. Босна и Херзеговина је тада била неразвијена, сиромашна земља, што је и данас. Иначе, већину тадашњег становништва БиХ нису чинили Срби, него босански Муслимани и Хрвати.

,,Желим да срушим мит да су босанкси Срби били понижавани и мучени од стране Аустроугара” на фотографији су обешене српске жене , – Професор Кларк, као историчар са Кембриџа, је морао да зна за извештај др. Арчибалда Рајса; ипак га је прећутао. 

Шпигл: На основу српског масакра у Сребреници 1995, кажете да вам тешко пада да Србију из 1914. видите као жртву. Какве везе има једно с другим?

Кларк: Наравно да се комплексна историја Србије не сме интерпретирати масакром у Сребреници. Међутим, национализам на Балкану треба признати као историјски фактор без кога не би дошло до рата 1914. Срби нису увек били жртве сила светске историје, него много више актери.

Шпигл: Злочинци не би били Немци, него Срби?

Кларк: Не ради се уопште о томе да демонизујем Србе, али првобитни конфликт, који је довео до избијања Првог светског рата био је између Србије и Аустроугарске. Овај сукоб, који је у многим уопштеним прегледима представљен као споредан или чак потпуно блед, желео сам да учиним транспарентним. Српско државно руководство стремило ја ка више утицаја на Балкану и то са циљем да створи велику Србију. То је водило ка напетој ситуацији, која је била опасна по Хабсбурговце. Само ако се има пред очима ова ситуација, може се разумети деловање Аустријанаца.

Кристофер Кларк, Аустралијанац, професором Савремене историје Европе на Универзитету у Кембриџу као писац неке нове историје 

Шпигл: Кајзер Франц Јосеф I и његова Влада пошли су од тога да је Србија одговорна за напад и да мора бити позвана на одговорност. Иако је Србија била штићеник Русије, политичари у Бечу су веровали да Цар неће реаговати. На чему се заснивала ова грешка?

Кларк: За аустријске доносиоце одлука атентат је био неподношљива провокација. Наравно да су знали за ризик да би Русија могла да се укључи у конфликт. Међутим, они су се уздали у велику силу немачке војске. Чисто по моту: Берлин ће већ неко извадити кестење из ватре.

Шпигл: Кајзер Вилхелм II је првих дана јула записао на ивици једног документа – „сада или никад. Са Србима се мора расчистити и то ускоро“. Ипак, ви спорите да је Немачка притискала своје савезнике да уђу у рат.

Кларк: Скоро сви одлучујући протагонисти у Бечу гласали су за рат против Србије – и то потпуно независно од држања Немачке. Међутим, тачно је и да је, чим је Аустро-Угарска замолила за подршку, Немачка одмах обећала…

Шпигл: … и гурнула Беч право у рат. 5. јула је аустријски амбасадор код Вилхелма II објаснио да би му „било жао“ ако Аустрија не би искористила овај тако погодан тренутак.

Кларк: Вилхелм II је био убеђен да је ситуација за Немачки рајх погодна. Знао је да Руси уз помоћ француских кредита управо изграђују војску у великом стилу и да због тога нису у стању да притисну Немачку. Није рачунао с тим да би се Русија укључила у оружани сукоб на Балкану.

Шпигл: Тиме Немачка, ипак, сноси знатан део кривице. Да ли би Аустро-Угарска тако консекветно управљала ескалацију, да јој је Вилхелм II отказао подршку?

Кларк: Тада можда не би дошло до рата. Али велике силе тако не раде. Велике силе нису велике зато што су љубазне, него зато што су безобзирне.

Шпигл: И поред тога ви не видите Немачку као главног кривца. Зашто?

Кларк: Немачки рајх носи део кривице, ништа више. Мора се видети и одговорност других великих сила: Русија и Француска су подржавале Србију и Београд је тако постао инструмент великих сила.

Шпигл: Према вашем мишљењу, Русија је значајно допринела ескалацији. Како?

Кларк: Руси су, након атентата, одбијали свако аустријско право на обештећење од Србије. Тиме су јако ограничили маневарски простор Беча. Истовремено су охрабрили Србе да се не устукну. Тако је Аустријцима преостао једино ултиматум. Осим тога, Русија позива на мобилизацију у тренутку када Немачки рајх, чак, није ни прогласио статус ратне опасности.

Шпигл: Да ли се то може описати као игра домина? Падају камен по камен – прво се Аустроугарска одлучује за рат, онда долазе Немачка и Русија, следи Француска и на крају В. Британија.

Кларк: Тако једноставно, ипак, није. Када је Вилхелм II 5. јула 1914. Аустријанцима гарантовао подршку, то није била одлука за европски рат. У Берлину су били мишљења да се Руси сигурно неће укључити у конфликт. Осим тога, Аустро-Угарска није мобилисала против Русије, него против Србије. При томе остаје да прва држава, која је спровела мобилизацију, није била Немачка, него Русија.

Шпигл: Већ неколико година радите на томе да се ревидира слика историје, која је у владала у бившој Западној Немачкој. У вашем бестселеру о Прусима одбацујете тезу о „посебном“ путу Немачке, који је довео Хитлера на власт, тако што немачки развој стављате у контекст целокупног европског развоја. Сада релативизујете и кривицу Немачке у Првом светском рату.

Кларк: Мој циљ није да уклоним немачку слику историје, нити да Немце ослободим од свега. Али, ми морамо да перципирамо комплексност догађаја, редуцирање на добре и зло више не помаже.

Шпигл: Да ли се јавља страх, када се неко тако интензивно бави почетком Првог светског рата као ви?

Кларк: Тешко да се може замислити гори сценарио за почетак 20. века. Први светски рат је био тровање Европе, претеча многих каснијих катастрофа, омогућио је победу бољшевизма у Русији, фашизма у Италији, националсоцијализма у Немачкој. Заиста сам понекад имао ноћне море када бих се удубио у то време.“

https://magazin.spiegel.de/reader/index_SP.html#j=2013&h=37&a=111320043

Извор – http://theremustbejustice.wordpress.com