СКУПШТИНА СНО “СРБИ НА ОКУП“ Реферат о Косову и Метохији

За стање на Косову и Метохији се већ дуже време а нарочито после потписивања тзв.             “Бриселског споразума“ може  рећи да је лошије данас него што је јуче било, али боље него што ће сутра бити. За овакво стање  Срба на Косову и Метохији једини кривци нису само шиптари  и представници међународне заједнице на Космету већ пре свега и власт у Београду. И ако шиптари већ више од једног столећа организовано раде на отцепљењу Косова и Метохије од државе Србије, ипак највеће резлтате су нажалост постигли у последњих петнаест година искључиво због инертности званичног Београда, али и због њиховог директног или индеректног учешћа у том процесу. Наиме уместо да се након НАТО агресије и доношења Резолуције 1244 СБ УН 1999. године, држава Србија односно њено највише руководство фокусира на решавање питања шиптарске мањине у Србији и тај проблем решава у складу са међународним правом и Уставом Републике Србије, оно потпуно овај процес пропуста истом оном делу међународне заједнице које је испланирало стварање још једне албанске државе на тлу суверене државе Србије. Један од  очигледних великих пропуста у процесу очувању Космета направљен је и 2008. године од стране власти у Београду када су шиптари једнострано прогласили независност уз помоћ оног дела међународне заједнице коју је власт у Београду изабрала као јединог партнера у решавању косметског питања. И уместо да тадашња власт у Београду прогласи окупацију, јер је флагрантно прекршено међународно право, Резолуција 1244 СБ УН и Устав Републике Србије, она анемично и млако делује. Овакво деловање у наредном периоду је само охрабрило планере косовске независности да пређу на следићу фазу свог деловања, а то је признање косовске незвисноссти од стране што већег броја држава. Такође, једна од катастрофалних одлука власти у Београду након једностраног проглашења независности Косова и Метохије, је повлачење предлога резолуције које је Република Србија првобитно доставила УН, и накнадно подношење нове резолуције од стране Србије која је била договорена са ЕУ. У исто време тадашња власт у Београду са политике “и Косово и ЕУ“, прелази на политику “ЕУ нема алтернативу“. Овом политиком званични Београд, пристаје на тзв “техничке преговоре“ чији је једини циљ успостављање власти и владавине закона тзв Реублике Косово. Још један догођај у овом периоду јако је узнемирио све родољубиве Србе и створио осећај одустајања Републике Србије од Косова и Метохије, а то је неорганизовање пописа становништва и локалних избора на Косову и Метохији од стране државе Србије. Овим чином јасно је дата порука од стране званичног Београда да ће у наредном периоду постепено гасити преостале институције Републике Србије у покрајини.

Међутим, и ако је велики број Срба очекивао промену политике према Космету доласком нове власти у Београду 2012. године, нажалост то се није догодило. И уместо да садшња власт, поништи све споразуме која је предходна власт постигла супротно Уставу Републике Србије и на штету Срба и државе Србије, како је у предизборној кампањи најављивала, она прихвата све дотад постигнуте споразуме и подиже преговоре са сепаратистичком и терористичком влашћу у Приштини на највиши ниво. Овим поступком власт у Београду политички изједначава свој положај са положајем сепаратистичке власти у Приштини, и тиме квази државу Косово ставља у положај државе преговорача. Сама чињеница да је север покрајине насељен огромном већином Срба, као и да у овом подручју углавном функционишу институције Републике Србије, то је планерима независног Косова север Космета постао  главна препрека за заокруживање косовске независности и даљег ширења НАТО пакта. Да би се ова препрека савладала нова владајућа гарнитура у Београду у договору са ЕУ,  повлачи и последњи, одлучујући корак – потписује  “Бриселски споразум“ који је супротан Резолуцији 1244 СБ УН и Уствау Републике Србије. Централно место у споразуму јесте то да се поред јужног дела  и северни део покрајине препусти Приштини на “милост и немилост” – без апсолутног узимања у обзир интереса Срба са Космета  који је исказан  и на референдуму одржаном у северном делу покрајине фебруара 2012. године. На овај начин крши се воља Срба у покрајини да живе у својој држави, по њеним законима и у складу са њеним Уставом. Србима са Косова и Метохије овим споразумом намењена је улога националне мањине, која треба после укидања свих српских државних установа, на неки чудан начин да остварује своја права у оквирима тзв. Заједнице српских општина. Та Заједница нема никаквих ни правних ни извршних механизама којима би могла обезбедити некаква права Србима. Такође, једана од кључних тачака “Бриселског споразума“, који у основи прихвата Ахтисарјев план и који је у неким сегментима и лошији од њега, предвиђа да се у 2013. г. одрже локални избори на Косову и Метохији по уставу и законима тзв Републике Косово на шта власт у Београду пристаје.  Да би овај противуставни чин прикрила, власт у Београду одмах након потисивања спорзума врши медијску кампању у којој се велики неуспех приказује као велики успех. Мења се реторика у свим медијима у Србији, институције и руководство Републике Србије изједначва се са институцијам и руководством тзв Републике Косово у формалном и реторичком смислу. У исто време поред медијске манипулације коју прко свих срестава јевног информисања власт у Београду перманентно чини, она практично забрањује и изјашњавање Уставног суда Србије по свим питањима вазаним за постигнуте споразуме у Бриселу. Такође, да би са себе скинула део одговорности за противуставно потписане споразуме и пребацила део кривице на Србе са Космета, власт у Београду на све начине покушава да у изборни процес увуче што већи број Срба. Притиском, уценама и претњама нажалост успева да обезбеди излазак значајног броја Срба на изборе у јужном делу покрајине, а док бојкот који је организовала привремена Скупштина АП Косова и Метохије је у потпуности успео у северном делу Космета. Позивањем Срба на локалне изборе под изговором да се једино изласком на ове изборе помаже Србији и гарантује опстанак Срба у покрајини, је ништа друго до извртање истине и исказивање незабележеног лицемерја од стране званичног Београда.

Једна од ненадокнадивих штета које је ова власт учинила позивањем и учешћем Срба на шиптарске изборе, је и легализација етничког чишћења Срба која се догодила пре и после сукоба 1999.године. Свесно или не, сви они који су позивали а нарочито они који су учествовали на локалним шиптарским изборима, учествовали су у директној или индеректној легализацији етничког чишћења сопственог народа. Најиме, више је него јасно да су ови избори нелегални, нелегитимни и недемократски са аспекта међународног права и међународних норми. Са друге стране они се заснивају на попису становништва и бирача који је извршен од стране нелегалних институција тзв. Републике Косово, под неадекватним условима и околностима у коме држава Србија и огромна већина Срба са Косова и Метохије није учествовала. Сачињавањем бирачких спискова за локалне шиптарске изборе, у којима се налазе 50.000 бирача више него регистрованих грађана тзв. Републике Косово, као и смањивањем бројам бирача српске националности за око 200.000 лица, је својеврсна легализација етничког чишћења прихваћена од сви оних који су позивали или учествовали на овим изборима. Такође, самим  изласкаом на изборе Срби који учествују у овом процесу на један начин стављају свима до знања да подржавају егзодус Срба са Космета и све злочине шиптарских терориста над њима, да су на страни оних који настоје да заташкају трговину српским органима и који су разорили 155 српских цркава и манастира, као и  да добровоњно пристају да буду Косовари а не Срби. Пристанак да се на овакве изборе изађе, поред оног основног што се тиме учествује у стварању независног Косова, ствара се и ненадокнадив губитак у процесу даље борбе за опстанак Срба  и српске државе на овим просторима.

Такође, овде поред споразума о телекомуникацији и енергетици којима се ове области потуно предају шиптарској власти у Приштини, треба напоменути и још један  поражавајући договор предвиђен “Бриселским споразумом“. Наиме, овим споразумаом предвиђа се да полиција, судство и безбедносне службе на северу Космета треба да постану “косовске”, односно албанске, потчињене Приштини. Гашењем ових служби и осталих органа српске државе и формирањем органа тзв. Републике Косово, нажалост од стране власти у Београду тумачи се као најбољи начин да се “остане у Србији”. Београд  на овај начин буквално заобилази  сопствено законодавство, па је тако у септембру нелегално сменио и све легитимне представнике локалне самоуправе – председнике општина на северу покрајине – како не би било сметњи да њихова места заузму нови председници, сада већ изабрани по “косовским” законима. Исто тако, тренутно се предузимају кораци од стране власти у Београду, да се промене све руководеће структуре у здравству и образовању које раде у ситему Републике Србије, као би се довела лица која ће радити на спровођењу “Бриселског споразума“, односно која ће пристати и радити на гашењу институција   Републике Србије и успостављњу институције тзв Републике Косово у овим  областима.

Из свега наведеног, може се рећи да је у Србији тренутно на делу једна надреалана ситуација у којој се Србија и ако није формално окупирана, одриче сопствене територије у корист државе коју не признаје, при том избацује више од 130.000 сопствених грађана који желе да остану њени грађани и насилно их утерује у другу државу коју она сама не признаје. Међутим, посматрајући однос Срба према овом стању, јасно се показује, да нажалост већина грађана Србије још увек није свесна ове чињенице. Посматрајући деловање тренутне власти у Београду више је него очигледно да је она себи дала или је добила двоструки задатак у вези Косова и Метохије,  који је до сада прилично глатко извршавала. Са једне стране добила је задатак да повуче Србију са Космета,  а са друге стране да тај процес у остатку Србије прође готово неприметно и неосетно уз снажну подршку медија,  што је досада може се рећи овај задатак врло успешно завршен. Сви ови поступци указују на то, да је незапамћена жеља власти у Београду за евроинтеграцијама отишла толико далеко, да се “Бриселским споразумом“ и његовом имплементацијом практично, односно де факто од стране Србије признаје независности тзв Републике Косово.Сигурни смо, да и када би смо занемарили то да је Косово и Метохија колевка српске духовости и државности, као и да без опстанка Косова и Метохије у оквиру Србије нема ни опстанка Србије, да било које политичко решење за Србе на Косову и Метохији у коме ће они бити у оквиру независног Косова не нуди опстанак Срба. Садшња власт нажалост занемарије ове чињенице и спроводи политику по којој се одриче и коночно ће се одрећи Косова и Метохије, а наводно ће Србе заштитити кроз формирање Заједнице српских општина, што у основи носи велику заблуду и велеиздају.

И на крају ако се осврнемо на тренутно стање на Косову и Метохији, можемо видети да је оно више него поражавајуће. После прогона Епископа Артемија и монаштва из покрајине, настао је пад у борби Срба са Косова и Метохије за очување Космета, јер је центар који је давао тон тој борби протеран. Док је епископ Артемије и верно монаштво боравило у српским манастирима широм Космета, око њих се сабирао народ и борба и живот у покрајини је тада имао смисла. Данас је народ обезглављен, и у црквеном и у државно-институционалном смислу, те је и сама борба обесмишљена. Све у свему стање на Косову и Метохији је пуно бесмисла и апсурда који није лако ни гледати, а камоли живети у њему. Међутим, духовни закон је неминован. Због наше инфериорности према прогону који се десио у цркви прогоном епархије рашко-призренске и косовско метохијске, сада нас тај исти прогон очекује у институционалном смислу, па се Срби стављају пред избором или ће се борити за своје породице и државу Србију или ће нестати. Пошто је присуство државе Србије и њених институција на Космету имплементацијом “Бриселског споразума “ све мање и ускоро ће практично нестаи, то све већи број Срба губи наду за опстанком  и долази у дилему, дали остати или напустити своје вековно огњиште.

Међутим, браћо и сестре наш пут свакако без икакве дилеме треба бити останак на својим огњиштима и даља борба за очување Космета у оквиру државе Србије, без обзира на све недаће које нас сналазе и које ће нас сналазити на том нашем најважнијем путу. Та борба, требало би пре свега да се огледа у грађанској непослушности према квази држави Косово, затим одбијању и бојкотовању свих политичких решења без обвзира од кога и на који начин она долазила, а која су у супротности са Уставом Републике Србије и Резолуцијом 12.44 СБ УН. Такође, треба радити на стварању институција које ће бити ускладу са поменутим правним актима и које ће обезбедити институционалну заштиту Срба на Космету. Та борба и развој институција свакако требало би да се одвијају уз благослов нашег духовног пастира владике Артемија и у оквиру и око привремене Скупштине АП Косова и Метохије, као једино легитимне институције на Космету. Зато је наша порука у овом тренутку веома јасна.  Предаје нема, борићемо се докле год можемо. Али се нећемо борити за власт, како то многи чине, већ ћемо се борити за највеће људске вредности, а то су хришћанске врлине, уткане у један појам а тај појам је ИСТИНСКО СРПСТВО. Дакле, браћо и сестре борићемо се за веру православну, светосавску  и за право врлинско српство. То је наше опредељење и такво српство треба и надам се у име Божје, заживеће  поново у нашој свести и завладати Србијом, ЈЕР СРБИЈА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

23.11.2013.г.                                                              СНО “ СРБИ НА ОКУП“

Драган Велић